2021-04-11T10:32:42+02:00 11. априла, 2021. 18:00 |

Уметност је нит људске душе

Удружење ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“ Пожаревац током ове године бележи вредан јубилеј, 70 година постојања, a чланови уз припреме за свечани дан који ће бити обележен крајем године, налазе времена да се уз помоћ боја, кичице, платна, папира, крејона, из дана у дан уздижу у себи својствено царство стваралаштва.

Међу њима је у Катарина Вукашиновић, председница поменутог, иначе најстаријег Удружења ове врсте у граду, а повод за сусрет је њено стваралаштво које поштовоци уметности прате готово две деценије.



Катарина је рођена у Пожаревцу, а одрастала уз оца Петра, мајку Наду и брата Дарка у Жабарима, радничкој и креативној породици Филиповић, из које до данашњих дана у себи носи и плете нити уметности.  

– Мој отац се бави дуборезом, те сам као девојчица често имала прилике не само да посматрам како настају прелепи детаљи већ и сама учествујем у овом посебном стваралачком процесу који уз таленат захтева и одређену физичку снагу. Са друге стране, покојни стриц Славиша Филиповић Филе, бавио се сликарством, а ја сам од малена била фасцинирана његовим умећем и детаљима који настају потезима четкица. Иако су се и отац и стриц бавили угоститељством, уметничка линија породице није мировала, што ми је давало храброст и поуку да свако може бити оно што у животу пожели уколико сама жеља долази из унуташње потребе човека. Мој први замах четком по платну десио се на једном летњем распусту у стричевом атељеу уз велику подршку и навијање, иако је моја прва слика била далеко од свих радова који су ме окруживали у том простору, сећа се Катарина. 

ИЗ ЖАБАРА У НИШ

Но, баш та подршка била је пресудна да се убрзо опроба на пријемном испиту у Средњој уметничкој школи „Ђорђе Крстић“ у Нишу. 

– Ову школу памтим као тежак почетак далеко од куће, али сам то сукцесивно  премостила уз моју разредну и будућу професорку на факултету Славицу Ердељановић Цурк. Ставом друге маме, брижног и топлог срца, допринела је да се адаптирам и посветим стваралаштву на прави начин. У Нишу завршавам и Ликовну академију, одсек сликарство у класи професорке Катарине Ђорђевић. Слобода у стваралаштву допринела је мом личном и професионалном развоју. Кроз раличите експерименте коначно долазим до области која ми је окупирала највећи део пажње, психологија портрета. Изложбе селектоване у току студирања биле су потвда да сам на правом путу, најдража признања су ми она додељена у том периоду, док је дипломска изложба 2007. године била круна ових текстуралних и колористичких експеримената, вели.  

Након завршеног факултета уметности Катарина се враћа у породични дом где  наставља да се бави стваралачким и културним радом. Као стипендиста Општине Жабари осетила је потребу да у што већој мери пружи допринос развоју уметничког миљеа ове мале општине где преузима организацију ликовне колоније, остварује сарадњу са Удружењем ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“ Пожаревац чији члан постаје и сама. Препознајући ангажовање и посвећеност у циљу ширења уметности Општина Жабари јој 2006. године додељује Октобарску награду која младој уметници много значи и бива још већи подстрек за рад.

ПЕДАГОШКИ РАД – НОВИ ИЗАЗОВ

Након одређеног времена Катарина професионално ангажовање наставља у Економско-трговинској школи Пожаревац где се посвећује педагошком раду, док јој пребивалиште постаје Пожаревац. 

– Са великим ентузијазмом прихватам ову улогу и посвећујем се организацији ваннаставних активности, а школа добија ново, визуелно шарено рухо. Рад у образовању, иако непланиран, донео ми је много новог: стваралаштво са децом је као сликање најведријим бојама, а бистрина погледа и отвореност за нова знања је светлост која ме прати. Временом се професионално ангажујем у Пожаревачкој гимназији где нас сами ученици подстичу на специфичан приступ у раду који прати њихова интересовања. Такве су и области награђивања која су ученици ове школе заслужили на такмичењима из костимографије, сценографије, фотографије, дизајна, сликања… Спектар интересовања ђака мотивише ме да сазревам и растем са њима, сазнајемо од Катарине. 

Захваљујући ангажовању, ентузијазму и бројним иницијативама, на предлог колега 2019. именована је за председницу УЛИС-а „Милена Павловић Барили“:

– Активноси у удружењу видела сам као прилику да са људима истих интересовања остварујемо висике циљеве у култури и уметности. Уз изложбе и колоније, бавимо се и хуманитарним радом, трудимо се да дамо допринос друштву и приближимо уметност људима. Уметност није само активност у атељеу и галерији, то је фина нит сваког од нас уткана у људске душе. 

КЋЕРИ АНАСТАСИЈА И САВА НАВЕЋИ ПОДСТРЕК

Катарина Вукашиновић је у ликовном опусу, уз самостално излагање до данас остварила преко стотину колективних изложби. 

– Када је о темама којима се бавим реч, оне су  широког спектра, од фигурације и пејзажа до апстракције али, увек се враћам портрету и психологији лика. У стваралаштву користим традиционалне технике, често сама правим боје, најчешће уље на платну. Уз УЛИС „Милена Павловић Барили“ као и бројним другим удружењима излагала сам у земљи и иностранству,  али  – највећим успехом сматрам остварење кроз родитељство, истиче са поносом.

Наиме, Катарина је мама две девојчице, Анастасије и Саве.

– Оне су мој свет и свакодневна радост. Веома су заинтересоване за сва уметничка дешавања, учествују у ликовним радионицама, посећују изложбе и сликамо заједно. Из њих зрачи мој највећи мотив кроз који дајем сопствени максимум на многим фронтовима, прича наша саговорница и за крај о плановима каже:  

– Из потребе да објединимо професионални и приватни живот који се прожимају, међу истомишљеницима из ликовног света изродила се и идеја о оснивању креативног центра у Пожаревцу. То би било место на коме се деца и одрасли могу бавити сликањем, цртањем и другим радионицама, исказујући своја интересовања и таленат.

Влада Винкић