2017-03-08T10:23:41+01:00 8. марта, 2017. 10:23 |

Успешни међу нама: Милутин и његова деца

IMG_7133Милутин Аврамовић је наш суграђанин који је највећи део живота посветио раду са децом, првенствено у спорту, педагошком и хуманитарном раду. Учитељ је разредне наставе у ОШ „Доситеј Обрадовић“, а већ трећи мандат обавља функцију председника Управног одбора  Црвеног крста Пожаревац који је од стране републичких органа по шести пут проглашен за најхуманију средину у Србији.

Рођен 1954. године у Великом Градишту у породици Аврама и Радојке, његово детињство и одрастање обележила је одбојка. Наиме, за разлику од осталих градова у тадашњој Југославији где је фудбал био неприкосновен, великоградиштанску обалу Дунава је уз таласе плаве реке запљускивала и љубав према поменутом спорту. Један је „запљуснуо“ и младог Милутина и одвео га на терен који је делила одбојкашка мрежа.

                                 – Наша кућа била је у крају у коме су живели Владан и Мићко Селић, Момчило Миљковић, а ту су били и  Миле Маринковић, браћа Кутлашић, Раде Величковић… речју, људи који су остварили вансеријске резултате у одбојци, сећа се Аврамовић. – Гледајући њихове тренинге, и сам сам маштао да достигнем њихове спортске висине. Користио сам сваки тренутак да играм и постигнем више.  Као ученик петог разреда, наставник Кики ме је издвојио, јер сам одскакао од вршњака, и тада је читав свет био мој!

                                 Пресељењем породице у Пожаревац и уписом у Учитељску школу 1967. године Милутин наставља бављење одбојком када га је запазио наставник Жица Николић. Била је то идеја стварања нове генерације одбојкаша, која је требало да наследи тадашње пулене Мишу, Симу, Рајка, Виту «Бика», Гаговића… На жалост, Милутин доживљава повреду носа и две операције у Београду, а први долазак на тренинг после опоравка, претвара се у пех: улазећи у салу тадашње Гимназије одбојкашка лопта га удара у лице и изазива нову тешку повреду.

                                – То је био крај мог активног бављења одбојком, али сам рад у овој области наставио као спортски педагог и тренер, прича нам Аврамовић. – Била су укључена деца из основних школа. Радило се много, сваке недеље су биле утакмице, а председник нам је био Душан Вујичић.

                               Паралелно са радом на пољу спорта, Милутин Аврамовић улази и у воде хуманитарног рада.

                                 – Мало је необично, али, ја сам хуманитарним радом почео да се бавим захваљујући – телевизији. Наиме, далеке 1970. године на тадашњој Телевизи Београд Каменко Катић је припремио и емитовао репортажу „Јоца Закон и његова деца“. Реч је о Јовану Јоци Трифуновићу, који је у оквиру Црвеног крста руководио дечијим одмаралиштем Црвеног крста у Кучајни, недалеко од Кучева. Опчињен оним што сам видео, чувши приче о хуманости и  дружењу, пожелео сам да се и сам укључим у овакав рад. Захваљујући Новици и Јовици Николајевићу, одлазим у седиште ЦК, постајем њихов члан, а упорност и жеља допринели су да за само шест месеци постајем начелник теренске јединице, прича  нам Аврамовић. – Самим тим, ангажован сам и на активностима у одмаралишту у Кучајни, које је фукционисало како у летњим, тако и у зимским месецима. Тамо су на ферије долазила, не само деца слабијег материјалног стања, већ и сви заинтересовани ђаци, а двонедељни боравак им је омогућио не само да се одморе и забаве, већ и да науче много тога о животу, хуманости, дружењу, култури, спорту… Са нама су били и извиђачи, чији је камп био постављен на простору Одмаралишта, и који су свакодневно имали своје активности. Но, неразумевањем надлежних из кучевачке општине, Одмаралиште бива угашено 1975. године, а на моју жалост, ја сам био тај који је, уз сузе у очима,  на овај изузетан обекат ставио кључ у браву! Наравно, хуманитарним радом настављам да се бавим, али кроз друге активности.

                                 Ипак, од нечега је требало да се живи, а хуманитарни рад и спорт су у то време били волонтерски. Ви сте се професионално одлучили за педагошки рад.

                                 – И ово моје опредељење везано је за детињство  у Великом Градишту, и то по два основа. Наиме, у комшилуку је становао Бобан, економ Школе Иво Лола Рибар“, који је свирао хармонику. Наравно, и ја сам пожелео хармонику, коју су ми родитељи приуштили. Једини проблем је био што је хармоника била велика, а мене су, док сам свирао, везивали за столицу да не паднем! Када је дошло време да се одлучим за занимање, отац је предложио да упишем Педагошку школу, која је тада постојала у Пожаревцу, јер је тамо један од главних предмета била музика, што сам ја оберучке прихватио! Са друге стране, незаборавни догађај за мене био је први дан мог школовања: учитељица Рада Динић, прозива нас прваке, ја Аврамовић, први, она ме ухвати за руку и право у учионицу. Био сам више него поносам, и то сам недељама препричавао. Мислим да је и овај догађај у многоме утицао да се посветим просвети.

                          Милутин Аврамовић је свог првог ђака првака, увео у учионицу Основне школе „Вук Караџић“, када је обављао професионалну праксу. Иначе, први ђаци првог разреда одмах по отварању ОШ „Десанка Максимовић“ били су управо Милутинови ђаци, тако да је овај пожаревачки педагог – два пута учинио оно што и његова учитељица: једном као студент, а други пут као прави учитељ!

                           – Данас радим у Основној школи „Доситеј Обрадовић“, а мој радни дан почиње тако што незаобилазно свратим у просторије Црвеног крста, каже Милутин. – Затим одлазим у школу, на часове,  где тренутно водим други разред. То су сада већ велика деца, добри ђаци, и са њима је, заиста прелепо радити. Мислим да обављам један изузетан посао који ме испуњава у сваком погледу, а таленат појединих ученика, идеје и упорност су водиља и инспирација мог рада са њима! – закључио је наш разговор Милутин Аврамовић.

                                                                                                                           Влада Винкић