Име Ванке Јовановић у миљеу чувара традиције годинама представља синоним за добре идеје, иницијативе и креације у овој области. Уз обавезе председнице Удружња жена „Златне руке“ у Кладурову, осмислила је низ занимљивих манифестација које негују нит спајања садашњости са давним временима. Посебно задовољство налази у неговању традиције Влаха села Кладурова у коме живи и ствара. Рођена у Петровцу на Млави тамо је живела до 1981. године када су је љубав и брак са Нешом Јовановићем одвели на село – поменуто Кладурово. Исте године запослила се у петровачкој Пошти.
-То је влашко село у коме сам од првог дана изузетно лепо прихваћена и ево овде већ 43 године. Занимљиво је да сам читав радни век на посао путовала у Петровац на Млави а још са првим данима боравка у Кладурову нашла сам истомишљенице и друштво. Са неким од тих жена се и дан данас лепо дружим док су сличне идеје допринеле да временом оформимо и удружење, прича Ванка којој је уз славе, игранке и слична окупљања велико интересовање привукло припремање трaдициoнaлнoг влaшкoг jeлa žumjere односно жмаре.
Како говори, жмаре су се у стара времена припремале само у Кладурову и Рановцу, те је кладуровска Месна заједница у знак очувања традиције покренула манифестацију „Жумаријада“.
-Са првом „Жумаријадом“ 2008.гoдинe и ми жене прикључиле смо се на свој начин, представљајући ручне радове, сувенире, народне ношње. Ипак, то није могло да функционише како смо желеле и уз велику помоћ Саше Стојановића из Пољопривредне стручне службе оснивамо Удружење жена са именом „Златне руке“. Занимљиво је то да нас је надлежно министарство регистровало о свом трошку јер смо били првоосновано удружење овог типа. У прво време радиле смо традиционалне колаче из нашег краја, неизоставне жмаре и рукотворине, а већи продор у јавност добијамо када нас је Лала Давидов из Аграрног фонда Петровац на Млави одвео на Сајам етно хране у Београд. Тада је наша општина добила награду за најлепши штанд, говори наша саговорница која је од првог дана председница „Златних руку“.
Ванка је октобарско дете рођено у Петровцу на Млави. Одрастала је у породици Илић оца Николе рачуновође и мајке Анђе раднице „Млавапластике“.
-У то доба онај ко је имао бициклу, попут мене, цео свет је био његов. Зиме сам са осталом децом проводила санкајући се, а увече пре осам сати цртани филм „Калимеро“ и на спавање, сећа се Ванка која је основну школу и прве две године тадашњег средњег усмереног образовања похађала је у градићу на Млави. Наставак образовања везују је за Београд где је завршила ПТТ школу.
„ЖУМАРИЈАДА“ КУЛТУРНО НЕМАТЕРИЈАЛНО ДОБРО
Удружење жена „Златне руке“ Кладурово расло је паралелно са занимљивом и јединственом манифестацијом „Жумаријада“, надметањем у припреми стaрoг трaдициoнaлнoг влaшкoг jeлa žumjere односно жмаре.
– Када је о „Жумаријади“ реч, треба издвојити да је она културно нематеријално добро Србије и да је томе највише допринела етнолог Даница Ђокић из Пожаревца, објашњава Ванка, а Месна заједница схвативши значај њеног и ангажовања жена Кладурова, Удружењу уступа стару зграду.
Тим поводом Кладуровчанке су се одмах организовале и од ње почињу да праве етно кућу.
– Од оронуле куће која је подигнута у нека стара времена ми смо уз помоћ неколицине мајстора начиниле један леп објекат у коме имамо не само свој кутак већ и занимљив изложбени простор. Једну собу опремиле смо у стилу старинских кућа из времена првих година прошлог века. Ту је изложена народна ношња, поред зида је кревет са сламарицом покривен старим ћилимима а у угловима су везени јастуци такође напуњени сламом. У другој соби су оригинални стари разбој за ткање, дечији и кревет за одрасле као и једна колевка. Под од дасака који је временом пропао патосирале смо старинском циглом. Трећа соба опремљена је у духу педесетих година прошлог века са великим брачним креветом и ормаром. Поставили смо огледало из тог доба, пар радио апарата са којих се у то време слушао програм. Занимљиво је да је у тим собама лети хладовина а током зиме када се заложи старински шпорет на дрва – изузетно је топло. Није чудо јер је највећи основ зидова од блата и сламе сачуван. На улазу у етно кућу је интересантан камени праг на коме је нешто уклесано, али до данас нико није могао да дешифрује шта, испричала нам је Ванка Јовановић.
Седиште Удружења жена „Златне руке“ са својом поставком представља изузетно благо које обилазе углавном ученици околних школа и планинари који су се упутили у Хомоље, а најживље је током јула када се овде приређује „Жумаријада“.
-Оно чиме могу да се похвалим је да Удружење „Златне руке“ у својим просторијама чува велики број награда са бројних сајмова и такмичења. Одакле почети?… Часопис „Практика“ је редовно организовао такмичење у припремању слано-слатких јела и овде смо „покупиле“ све награде. На Сајму хране у Београду добиле смо награду за очување традиције јер смо изложиле вуну испредену од конопље, што је веома ретко, као и гардеробу начињену од конопље коју једна од наших чланица чува. Учествујемо и на такмичењима обредних хлебова где се надмећемо хлебом из нашег краја. Где год смо отишле освојиле смо прво место: од Ћовдина до Књажевца. Хлеб из Кладурова није китњаст, визуелно је веома скроман, како рекоше пар жена пред први одлазак – ружно изгледа. Али он је наш, тако се спремао вековима, део је влашке традиције и тако ће се спремати увек. Прошле године у Сокобањи мени је припала награда за вез на лицу места а у Књажевцу пешкир са мотивом Косовке девојке добио је награду за аутентичност. Ове године у Сокобањи извезла сам мотиве на зобуну, влашком прслуку какав се носио у нашем крају, и такође освојила прво место. На „Штрудлијади“ у Долову такође смо награђивани… Као што рекох: где год су кладуровске „Златне руке“ наступиле освојиле су по неку награду али смо се свуда представљали аутетничним детаљима икључиво нашег најближег окружења, са поносом говори Ванка.
Žumjere – жмаре
На влашком језику žumjere преведено на српски жмаре је старо традиционално јело Влаха некада припремано за свадбе или слична велика окупљања. До данашњих дана опстало је и припрема се у пар хомољских села, посебно у Кладурову где је покренута и манифестација посвећена овом јелу. За припремање жмара потребна је цела овца чије се комади кувају са празулуком а када се добро укува кида се на што тања месна влакна. Други део обухвата наставак кувања уз постепено додавање кукурузног брашна. Жмаре се кувају веома дуго, од 15 до 18 сати у казану веће запремине и за припрему је неопходно ангажовање више људи. Но, како каже Ванка Јовановић: Мајстор је онај ко уме добро да их скува.
TРAДИЦИJOМ КРOЗ ГEНEРAЦИJE
Питање за нашу саговорницу која је рођена и одрасла у Петровцу на Млави односило се на то да ли је за вештине имала помоћ старијих жена, читала о њима или, како се каже „крала“ гледајући.
– До оснивања Удружења осим веза ништа од тога нисам знала. Све сам научила од наших жена. Са друге стране, одласци широм Србије прилика су да упознате људе и начин њиховог рада. Од тога сам почела и нека моја специјалност у ручним радовима је вез са етно мотивима. Остале жене су знање наследиле од својих мајки и бака.
Прошлог лета Ванка је у Бањи „Ждрело“ организовала школу веза а овог са Удружењем „Златне руке“ осмислила и покренула манифестацију које је окупило више од 30 удружења широм Србије и Републике Српске.
– То је међународна мaнифeстaциja „Tрaдициjoм крoз гeнeрaциje“ на којој су се представила удружења од Кикинде до Ниша, од Српца до Угљевика. Овом приликом жирирани су икључиво дечији одевни предмети а велику помоћ пружила ми је Дана Ђокић која као етнолог зна како се некада радило, вели Ванка истичући да је скуп одржан у сарадњи са РУЦ „Ждрело“ под пoкрoвитeљствoм Кaбинeтa министaрствa зa рaзвoj нeдoвoљнo рaзвиjeних oпштинa и Oпштинe Пeтрoвaц нa Mлaви.
У плану је још једна радионица традиционалног начина обраде вуне а Ванка Јовановић сопствено ангажовање образлаже речима:
– Мени је на првом месту дружење са разменом искустава и учење поједних вештина које лагано прекрива зуб времена. Када рецимо одете у Нишку Бању и представите свој крај, однесете у Долово традиционалне влашке колаче који су се правили вековима, дођете у Књажевац и урадите пешкир – ви сте свуда кроз Удружење жена представиле Кладурово. Ипак, у свој радости стваралаштва рађа се сенка стварности да нас је реално у селу све мање. Мало је младих који би се прикључили „Златним рукама“. Чињеница је да се традиционални ручни радови и заборављена јела данас много цене, али се дубоко у души бојим ко ће сутрадан настави ово што ми данас радимо. Речју, где ће бити народ који не очува свој идентитет и културу? Слава ће да се слави а да ли ће неко у будућности знати на направи аутентични колач…Венчања и крштења у цркви ће бити а ко ће извести пешкир традиционалних мотива…
Жене окупљене око „Златних руку“ ручне радове углавном припремају у својим домовима, што чини и Ванка Јовановић. Велику подршку у овм ангажовању има од супруга Неше док јој животни миље употпуњује син Иван звани Пикси и унуци Вукашин и Војин који живе у Петровцу.
Влада Винкић
