2021-05-02T11:10:02+02:00 2. маја, 2021. 11:10 |

Васкршња посланица епископа браничевског Игнатија

Хришћани славе Васкрс, највећи празник којим се прославља Исусов повратак у живот, васкрсење.

Поводом најрадоснијег празника, православним верницима овога краја, ускршњом посланицом обратио се епископ браничевски Игнатије Мидић следећим речима:

– Христос воскресе, заиста воскресе. Васкрс је празник над празницима. Празнујемо васкрсење Христово, победу живота дан смрћу. Христос је уствари прворођени из мртвих и он је тај који је умро и васкрсао. То је један историјски догађај, а не само догађај који се тиче наше вере. Апостоли су потврдили да су видели васкрслог Христа што на крају показује и њихов живот, јер кад је Христос ухваћен, разапет и убијен, тада су се сви апостоли разбежали. Постоје и записи у Светом писму у којима пише: „Ето и ми надасмо да је он тај који ће избавити род из смрти, али ето и он је умро“, што значи да су и они изгубили сваку наду и веру у господа када је он умро. Међутим, када се Христос показао као васкрсли, тада су се они вратили и то своје сведочанство виђења васкрслог Христа потврдили су својим животима. Сви су умрли сведочећи ту вест и тај догађај да је господ умро и васкрсао трећи дан. Централни је догађај за нас је како каже апостол Павле, због тога што ако  Христос није васкрсао, тада нема васкрсења, тада смрт царује, и како он завршава: „Тада је боље да једемо, пијемо и да се веселимо, јер ћемо сутра умрети“. Васкрсење Христово, каже, ако је истинито оно отвара сасвим нову перспективу живота, да се живот уствари не завршава смрћу, већ да има вечно трајање, али тада постоји и она друга димензија, а то је  димензија суда, која ће бити над онима који не желе господа. То је важна компонента у хришћанству која не постоји у другим религијама. Бог наш поштује људску слободу и неће ништа да ради мимо ње и његовога вољнога сагласја. Зато је наша вера управо таква и пуна таквих догађаја, сусрета Бога и човека и расправа човека и Бога. Дакле, нису то мађионичарске ствари, да неко то само чини, нити нас пита, нити се ми ту питамо, већ је уствари наша вера тај слободан однос који имамо са господом. У том слободном односу, слободној заједници, познајемо господа као једну личност, казује владика Игнатије и додаје:

-Требало би нагласити и то да многи верују у Бога, али као у неку вишу силу или неко безлично биће. Међутим, Бог је личност, конкретна као и ми, али нн се може познати као личност једино у том личном, слободном односу. То је уствари и наше искуство, будући да смо ми створени по лику Божјем, јер ми док не заволимо једног човека, једну личност, ми не познајемо његово непоновљиво биће. Он за нас буде ствар, као и све друге ствари које пролазе поред нас, да ли их видимо или не видимо, да ли их примећујемо или не, али када се вежете за некога, тада откривате то да је човек личност, непоновљиво биће и да се не може родити више такав. Што је најважније, што нас упућује на личну заједницу са Богом, без личности коју волите не можете постојати. Она вам даје моћ постојања и у најтежим тренуцима. Када имате некога ко вас искрено воли, тада можете све да пребродите и тада надилазите ту реалност која је увек мање – више захваћена болом и трагедијом. Такав је наш живот. Управо овај празник требало би искористити да нагласимо да је живот израз личне заједнице, а не начелно да постојимо, да радимо неке послове, да једемо, пијемо, спавамо, јер то раде и сви други живи организми. Човек је створен као личност ради личних односа. Тек када би то могли да пренесемо свету, тада би он другачије изгледао. Не кажем да би био савршен, јер ће савршенство бити онда када неће бити смрти, а то ће бити када господ поново дође и када васкрсне све нас из мртвих, али би бар био увелико подношљив овако. Овако, када они који убијају друге, они не гледају да су то непоновљиве личности, зато што их не воле, него их одстрељују као што ловци одстрељују зечеве или другу дивљач. Поруку коју носимо у нашем хришћанском животу није само један вербалан исказ, већ то покушавамо да отелотворимо и то нам стално црква наглашава. Не можемо веровати у Бога сами, зато што је потребна лична заједница са другим човеком да бисмо могли да имамо представу о Богу. Бога нико никада није видео. Он је невидљив, недостижан, необухватљив, нема ни почетка ни краја, али се може предокушати заједница са њим само у личном односу, љубавном односу са другим. Управо то чинимо у цркви и зато је наша вера везана за цркву. Ако не припадамо цркви, ако немамо личне односе са другим људима, тада не можемо ни бити верници. Стара латинска пословица каже ,,unus christianus, nullus christianus”, што значи „један хришћанин једнако је ниједан хришћанин“. Не може бити један хришћанин, морате имати заједницу. Опет то нас упућује на веру нашу, јер ми верујемо у Бога и у томе се и разликујемо од других вера и религија које такође верују у једнога Бога, али наш један Бог је тројица, заједница личности. Таква заједница значи да не може једна личност да постоји без друге, ако нема друге, нема ни њега. Отац је отац зато што има сина вечног духа, син је син у односу на оца и духа, а дух је дух у односу на сина и оца. То је таква заједница која чини Бога једним – ако једнога нема, нема ни остале двојице, а опет то постојање је израз заједништва. Са радошћу због великог празника поздрављам вас још једном радосним поздравом Христос васкрсе, честитао је празник епископ браничевски Игнатије Мидић.