2018-03-31T11:00:27+02:00 31. марта, 2018. 10:58 |

ВЕРОСЛАВА МАЛЕШЕВИЋ : Праву вредност одредиће време

Када се особа нађе у ситуацији да кроз разговор каже нешто о себи, рађају се недоумице око избора кључних тачака, личности и догађаја, које су скупа формирали њу као такву, али и да изнесе уверења и особине које су непримећене у очима других. Из свега се изроди спознаја да се истина крије у оном деловању у коме нема преиспитивања и вредновања, у коме нема ега и магловитих сећања, тамо где човек поништава себе  и постаје једно са творцем.

Наведене чињенице држале су Верославу Малешевић неколико дана уочи нашег сусрета под јаким утиском. Но, уочи првог питања, аутору овог интервјуа креће бујица размишљања и сећања усмерена складом  изговорених реченица префињеног облика и језичке чистоте, који се у савременој комуникацији више него ретко срећу:

             – Моја права истина и љубав налaзи се у књигама, својим и туђим, у којима су се дешавања осликавала обрнуто, попут одраза чаролије живота у огледалу. Не волим да се осврћем на путу којим ходам, а када то учиним, неизбежан терет сећања је трагедија рано преминуле мајке и хаотичног стања након тога услед моје болести. Памтим пожртвованост баке и деке који су ме од Београда, где сам рођена, повели у Хомољске планине не би ли, попут Хајди, спасли крхко дете. Путешествије се на кратко зауставља у Костолцу, а затим ка Кучеву где завршавам основну школу и гимназију, сећа се Верослава.

                                        Шароликост животног мозаика

Најближи су немерљивом љубављу брисали тегобе младог бића уливајући јој систем етичких норми и духовних вредности, а све под скутама доброте и личне строгости. Школа и библиотека за Верославу  постају храмови знања и за њом остају непроспаване ноћи над књигама о Марији Кири, Шопену, дивљење према Мендељејеву, Цијалковском и Тесли,  надахнуће у Десанки Максимовић, Мики Антићу, Иви Андрићу.

             – По окончаној гимназији, мој пут се отвара ка фармацији. Но, убрзо се и затвара јер није по мојој замисли био посут ружама  већ трњем на коме сам се огребала и залутала. Настављам лутање са товаром одговорности и потребе да пронађем суштину бројних сегмената живота. Мислим да се тада у мени родила дубока религиозност. Била сам окована уверењем да је то изгубљено време, не би ли се доцније коцкице мозаика сложиле у јасну слику сврсисходности. Драгоцена искуства и сусрети су направила плодно тло за потоњи књижевни рад.

             Озбиљно схватајући животни пут, Верослава уписује и дипломира на Машинском факултету и добија радо место у Костолцу.

 – Различити послови у Термоелектрани Б у Костолцу, однеговале су рационалну, јасну, системски чврсту страну мог карактера који је различит начин сагледавања једне исте медаље. Рад у великом систему даје ми осећај припадности, сигурности, развија солидарност, колегијалност, одговорност, говори наша саговорница.

У Термоелектрани Б Верослава је данас ангажована на пословима самосталног инжењера за инфраструктуру квалитета у ИМС.  Удата је и мајка троје деце, а књижевно стваралаштво крунисала је романима „Трагачи“, „Опет у тегли“ и „АННИ“ , збирком приповедака „Кликери и друге приче“, као и збиркама поезије „Потрага за коначиштем“ и „Име ти остављам“. О наградама није желела да говори, али са поносом истиче да су јој радови објављивани у „Мајдану“, „Књижевним новинама“, „Политици“, „Стигу“, „Свитку“, „Бранковини“, „Стремљењима“, „Колонади“, „Сазвежђу,“, „Прекретници“, „Крововима“, „Топлој речи“, Фејсбук фестивалу… Но њено ангажовање није усмерено само ка писању већ и делом ка организацији манифестација и књижевних промоција попут „Костолачке жишке“, „Орфеја на Дунаву“, „Међународних песничких сусрета“. Члан је Удружења књижевника Србије и СКОР-а.

 

УМЕТНОСТ- КЛИЦА ВЕРЕ, МРВИЦА ИСТИНЕ

– Подстрек за даљ рад даје ми моја мисао. Она је слободна, радознала, радује се, плаче, смеје се, отима се, вапи, зове и смирује. Она је отворена, путује, учи, упознаје, разговара. Смисао стоји у сопственом поништавању и потпуном предавању. Праву вредност ће одредити време и трајање. Надам се да моји радови другима дарују клицу вере и наде, надахнућа и лепоте, можда и мрвицу истине. А то је и једна од мисија уметности.

 

                                        Могу све што хоћу

 Верослава није стварала само кроз писану реч. Експериментисала је у свету глуме и режије.

-Било је то чаробно искуство. Искорак из сопственог бића, могућност залажења у друге ликове и ситуације, сусрет са позоришним светом и могућност за рад са младима који су ме оплеменили, улили ентузијазам и проширили видике сагледавања стварности. Из свега тога никао је таленат за педагошки рад, који се исказао и на часовима математике којима сам поучавала децу. Када је о самом књижевном стваралаштву реч, чини се да сам писала одувек. Мој живот је ток бројних речица које су се улиле у један слив, који је пробио брану самосавлађивања и бежања од талента, упредање нити речи у клубе романа, прича, песми. Када сам се одважила да објављујем беше то огроман катапулт пропраћен одушком наде да ће се ипак онај камичак углавити у палату младалачког сна.

Свестраност на пољу уметности, редовно ангажовање на послу и све оно што чини живот жене захтева потпору најближих.

– Породица и троје деце, даривали су ми мирну луку, извор снаге, среће, надахнућа, наде, и надасве љубави. Давање и узимање безусловна љубави, пожртвовање, служење, толеранција, подршка и стрпљење су неке од ствари које човек учи. Да учи да гради, не да руши, учи да дела, не да чека, учи да последњи може бити први, да пружа, не само да иште. Тада ти крила нарасту, хоризонти се отворе, снага нарасте. Мој мото постаје „Све што хоћу, то и могу“. Пишем седму књигу, путопис са елементима романа, са темом Свете земље али и људи и њиховог односа према Богу, међусобним односима и бројним недоумицама везаним за сврху живљења.

Влада Винкић