2019-07-21T21:57:01+02:00 21. јула, 2019. 21:57 |

Видоје Вукашиновић: Ако има воље, има и резултата

Потврда озбиљног професионалног ангажовања и рада поједица, између осталог, огледа се у чињеници да је оваквим епитетима заслужно ангажован од колега и стручњака на одговорне фунције. Управо ту част има наш суграђанин Видоје Вукашиновић, дипломирани инжењер пољопривреде, који је захваљујући елану, стручности и одговорном раду изабран за председника Удружења средњих школа подручја рада пољопривреда, производња и прерада хране, као и за члана Савета за стручно и образовање одраслих, док бројна признања и награде које годинама долазе у његове руке само потврђују наведено.

Видоје је рођен  у селу Буквице  крај Горажда у Босни и Херцеговини у породици оца Марка и мајке Митре. Рано детињство проводио је уз браћу Недељка и Момира као и сестре Милану и Дару, док је са само три године остао без оца.

– Како то по традицији бива, највише пажње посвећивано је мени као најмлађем у породици, док су сестре отишле код мајчиних родитеља који су бринули о њима.  По завршеном четвртом разреду основне школе, пети разред похађам у Сарајеву, а од шестог до осмог разреда свакодневно сам пешачио од родног села до Иловаче у којој сам завршио осмогодишње школовање, сећа се Вукашиновић.

Средњу машинско-техничку школу завршава у Горажду и тих година живи код најстаријег брата који се већ запослио и оформио породицу. Студије пољопривреде је  похађао у Земуну.

– Моја мајка била је велики борац за сву децу коју је одгојила, али је имала поверење у најмлађег сина, те је често говорила: „Само факултет, и ништа више!“. Упутила ме је код свог брата који је живео у Новој Пазови и препустила да одлучимо који факултет ћу уписати. Наравно, ујак је преломио да то буде пољопривредни јер је знао је шта значи бити стручњак ове области. Како сам имао диплому машинско-техничке школе, одлазим на смер механизације.

                                            ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ ПОЖАРЕВЉАНИН

Пољопривредни факултет  у Земуну завршава 1980. године када дипломира десетком и одлучује да нађе посао у Горажду. Но, овде се умешао „прст судбине“ који га доводи у Пожаревац:

– На одбрану мог рада долазе колеге које су се по завршетку студија примљене на рад у Пољопривредну школу у Пожаревцу. Честитајући ми на успеху, у разговору ми саопштавају да извесни Теофиловић који је такође примљен, никада није дошао на посао, и да је његово место упражњено. Ја сам то саопшио ујаку који је поново преломио: „Немој ни једног тренутка размишљати. Иди у Пожаревац!“.

Седамнаестог дана октобра исте године Видоје Вукашиновић почиње да ради у Пољопривредној школи „Соња Маринковић“ као професор стручних предмета и од тог дана остаје трајно везан за Пожаревац и ову образовну институцију.

– За све је најпре потребно време. У старту сам осетио да ми овај посао одговара, а уз редовну наставу почео сам рад са члановима појединих секција. Како су заједнички напори уродили плодом, на адесу наше школе почела су да стижу прва признања из ових области. Заволевши просвету и рад са децом, све је почело да тече по принципу „ако има воље и рада, има и резултата, каже Видоје Вукашиновић који после неколико година постаје помоћник директора и управник школске економије.

Награде и признања

Видоје Вукашиновић за дугогодишњи рад и ангажовање добио је мноштво награда. Између осталих то су:  Октобарска награда  Пожаревца, Светосавска награда Министарства просвете, науке и технолошког развоја   за допринос квалитету образовања, Диплома са великом златном медаљом за квалитет образовања на XII Међународном сајму образовања „Путокази“ у Новом Саду, признање „Капетан  Миша Анастасијевић“ као и признање поводом Дана радника у образовању.

                                            ДОМ УЧЕНИКА, ПУН ПОГОДАК

Почетком 1990. године Вукашиновић је именован за директора, а ту функцију поново обавља од 2005. године до данас. У првом периоду руковођења, формиране су лабораторије и радионице, постављен систем за наводњавање, уведене у производњу повртарске културе и остварен већи степен обуке ученика у практичној настави, а један од најзначајних сегмената био је почетак рада Дома ученика на Тулби. Реализација ове његове идеје била је прекретница у раду Пољопривредне школе, јер је Вукашиновић препознао да ће овим потезом школа имати много већу перспективу и развој, што је временом и потврђено, а Дом сада има 1000 квадрата смештајног простора.

Пољопривредна школа са Домом ученика „Соња Маринковић“ Пожаревац спада у репрезентативне образовне институције у земљи: настава је на високом нивоу, све учионице и лабораторије су опремљене, ту су радионице за прераду воћа и поврћа, пластеници, сточарски објекти, добра механизација, ветеринарска амбуланта, пекаре, а уведен је и ХАСАП стандард. Највећи део инвестиција реализован је уз помоћ Европске уније, подршку Града Пожаревца и путем сопствених прихода.

Вреди поменути да је у Пољопривредној школи оформљен Центар за стално образовање одраслих као посебне организационе јединице, а ново радно место на овим пословима дало је могућност додатне зараде школе.

– Окосница свега је успешан тимски рад када свака коцка дође на своје место. За мене никада ништа није било тешко, јер када видим да урађено оставља резултат, то је само по себи нови подстрек. Наравно, било је потешкоћа, али се оне увек могу савладати, каже Видоје Вукашиновић.

Одговоран посао који обавља изискује велике напоре. Енергију сакупља шетајући Чачалицом. Највећу животну подршку имам од супруге Љиљане, док инспирацију налази у друштву унучади.  Кћер Марина подарила нам је  Сару и Алексу, а син Марко Анастасију и Саву.

Влада Винкић