2019-06-29T08:26:21+02:00 29. јуна, 2019. 08:26 |

ВИНКО МАРКОВСКИ: Пожаревац је град који има душу

Чињеница  да је Винко Марковски у војничком смислу много урадио за Пожаревац стоји у томе да је током активне службе са својим сарадницима формирао Пешадијски школски центар а убрзо и Центар за обуку копнене војске. Сматра да идеја и реализација нису били ни мало случајни, јер је кнез Милош Обреновић Гарду формирао управо у Пожаревцу, а оснивање поменутих институција биле су наставак традиције на коју град мора бити поносан. У књижевном смислу,  Марковски је такође много урадио, јер за собом има девет издатих дела, међу којима су заступљени историја, путопис и белетристика. У свет књижевног стваралаштва ушао је још као активни официр, а овај сегмент и сада окупира добар део његовог пензионерског дана.

Марковски је рођен и првих седам година живота провео у Београду, уз оца Ксарафина милицијског службеника и мајку Милицу. Детињство је провео у кући на Аутокоманди, но след околности у врху државне милиције, доприноси да Винков отац добије премештај у Охрид, а то је био крај из кога потичу његови преци.

– Да ли је то случајност или не, али ми водимо овај разговор управо на Дан Охридског језера које је од 1966. године под заштитом „UNESCO“-а. Охрид и Охридско језеро су чудесни, а ја сам тамо завршио основну школу, стекао бројне другове и вечно ћу памтити те године које су за мене предивне.

 ВОЈСКА „УШЛА У КРВ“

По основној школи Винко се враћа у Београд где уписује Војну гимназију. Сплет околности, случајност или неко чудо: интернат је био само неких две-три стотине метара од куће у којој је породица Марковски живела. Радо се сећа да је у време гимназијских дана  у њему почела да се развија љубав према писаној речи. Много је читао, писао и на међугимназијским књижевним такмичењима, као и такмичењима Књижевне омладине Србије освајао бројне награде. Ипак, посвећеност војној служби, у његовом животу потиснула је писање у други план.

– Моја породица била је полицијска. Стриц ми је био начелник београдске милиције, отац је такође радио у милицији и да су утицали на мене и ја бих можда кренуо тим стопама. Пре бих рекао да је у питању сплет околности да се определим за војску. Конкурисао сам и био примљен у Војну гимназију, а то је била нека моја жеља да поново будем у Београду. Но, најискреније, ја војну службу у почетку нисам толико волео, али што сам више изучавао ову област и улазио у њене поре, ја сам се посвећивао њој.

По завршеном војном образовању, у Београду службује само годину дана, јер је такав војнички живот. Својим темпом и дисциплином води у разне крајеве и бројне дужности, без поговора.

– У Пожаревац сам дошао 1994. године и то је за мене био мали град, али је имао и има душу. Овде сам упознао многе дивне људе, а стицајем околности овде сам дочекао и пензију. Иначе град има јако добар положај, близу је Београда, лежи у непосредном окружењу Мораве, Млаве и Дунава, тако да нисам погрешио што сам остао овде, каже наш саговорник који је у Војсци провео равно 40 година, а у пензију је отишао са чином пуковника.

МИР У СТВАРАЛАШТВУ И ВЕРИ

Када је о књижевном стваралаштву реч Винко Марковски је током последњих десет година војничке каријере написао три романа, који су популарно названи „Војничка трилогија“.

– Реч је о делима „Распоред у строју“, „Не мрдај у строју“ и „Не причај у строју“  и занимљиво је да, упркос насловима, није реч о стучној војној литератури, већ белетристика у којима је сублимирана искуства из живота војника иза које стоји београдски издавач  „Партенон“, каже Марковски.

Писању се озбиљно посветио по окончању војничке каријере и до данас је, уз поменута,  потписао следећа дела: „Манита гора“,  „Од ближњих нам долази и добро и зло“ прича о животу једног војника везана за све догађаје распада Југославије, „Лице пуно ожиљака“, кратки постови код којих је издавач увидео да од тога може да се начини једна лепа књига, „Заовска шума“, историјски роман о догађајима из Првог светског рата везаним за нашу ближу околину.  Путопис „Ходали смо светом земљом“ настао када је Марковски са групом Пожаревљана и под вођством владике Браничевског Игнатија обишао сва места Свете земље, почев од Јерусалима, а „Бог никоме дужан не оста“  је романсирана легенда о трагичном догађају везаном за Свету Јелицу, браћи Павлу и Радулу као и кучки Павловици.

Како му је  војска усадила рано устајање, Винко се и даље буди око пет и када у кући утихну јутарње обавезе почиње са радом.

-Нисам од оних који стварају ноћу, тако да је истраживачко – стваралачки рад у периоду од осам до неких једанаест сати. И што тада напишем, то је све. Увек радим две области паралалено и када ме једна замори ја пређем на другу. Око подне изађем до града, видим се са пријатељима, док поподне обавезно шетам. Играо сам тенис, но, када су почела дешавања везана за тениске терене, више сам посвећен ходању. Редовне туре су до Чачалице и до Љубичева, а посебно ме привлачи Љубичево, које је прелепо уређено и где после пешачења седнем и попијем кафу и сок. Велики мир налазим у самом стваралаштву, али и у вери, Православљу. То мом животу даје један раван тон и могућност да тече попут тихе реке, а не као брзи планински поток.

Војне породице су због природе њиховог посла  највеће жртве. Један у низу примера је да је за десет последњих година у служби искористио само десет дана одмора.  Подршку и велико разумевање деценијама има од супруге Невенке, а ту су и синови Марко и Никола. Инспирација су му  унуци Милица и Андрија.

-Бог је рекао: „Када не знате шта да радите, питајте децу“. Они су искрени и неискварени и иза њихових речи нема никаквих задњих намера.  

Влада Винкић