Наш саговорник је већ другу деценију посвећен унапређење квалитета живота особа са инвалидитетом, развијању спектра услуга из система социјалне заштите и социорехабилитационој помоћи деци и младима. Стрпљив, пажљив и фокусиран на поменуте активности Пожаревљанин Владан Бошковић је у сваком тренутку спреман да пружи подршку, те је колегама сјајан сарадник а корисницима услуга велика подршка.

–  Рођен сам 1982. године у поноћ између 4. и 5. септембра, те је моја мајка Вукосава на упит лекара да ли да упишу време рођења 23:55 или 00:05, одлучила се за ово потоње „како син не би каснио“. На тај начин ми је уз живот, подарила и додатних 5 минута у њему. Дете сам из другог брака оба родитеља, Вукосаве и Миодрага, а одрастао са 13 година старијим братом Дејаном на кога сам се угледао и чије сам погледе на свет током детињства усвајао, казује Владан који од рођења живи у Пожаревцу у улици Браничевски сквер.

– Тај простор ушушкан између зграда у близини аутобуске станице, пружао нам је као деци небројено сати фудбала и играња жмурки. Било је ту и бушења лопти и поливања водом са прозора од стране нервозних комшија, али све је остало у лепом сећању на времена која се више неће вратити.

Након основне школе „Доситеј Обрадовић“ Владан похађа Пожаревачку гимназију и како каже, највише је волео историју и географију.

– Мислим да су ми у крилу најчешће били албуми са сличицама фудбалера и географски атлас. Ипак, историја је предмет за који сам имао највећу жељу да студирам и родитељи су ме ту подржали, али само да ми то буде – хоби. Како  нисам најбоље „ослушнуо“ себе, уписујем Машински факултет који је завршио мој брат. Но, већ на почетку схватам да себе у будућности једноставно не видим у електрани или фабрици. Игром случаја, на једној рођенданској журци чуо сам причу о студијама психологије што ме је магнетски привукло. Неколико месеци касније сам преломио и уместо машинства за струку бирам психологију коју сам завршио на Филозофском факултету у Београду, сећа се наш саговорник који се у родни град враћа због болести родитеља, а по њиховом трајном одласку одлучује да живи и ради у Пожаревцу.

– По одслужењу цивилне војске у Друштву за церебралну и дечију парализу Пожаревац указала ми се прилика да се ту и запослим, сазнајемо од Владана који стечено знање на студијама усмерава у рад и активности који се фокусирају на особе којима лепа реч, пажња и побољшање услова живљења пружају наду за бољи и лепши нови дан. 

– Рад са инвалидним особама изнова отвара бројне изазове у настојању остваривања њихових права. Са друге стране, разговор и време проведено са тим људима, дружење, непосредност и решавање појединих проблема са којима се суочавају у мени буде нову снагу, дају идеје и пружају вишестуко задовољство: такви контакти чине нас бољим особама, а не ретки осмеси на њиховим лицима имају својеврсно терапеутско дејство, објашњава Бошковић и додаје:

 – Велика је грешка у јавности и медијима годинама одомаћен појам „особе са посебним потребама“ који ни најмање није адекватан при помену људи са инвалидитетом. Наиме, свака особа има исте потребе, оне су нам заједничке, само су различити начини њиховог остварења.

У Друштву за церебралну и дечију парализу Пожаревац  Владан ради до 2018. када као секретар прелази у Међуопштинско удружење глувих и наглувих Пожаревац, а како је пре више од деценије стекао звање судског тумача за српски знаковни језик, обавља и овај посао.

„ШАНСА“ ПРУЖА ШАНСУ

Са надам се да на локалу настави развијање спектра услуга из система социјалне заштите у циљу креирања доступнијег друштва и једнаких могућности за све и значајно унапређење квалитета живота особа са инвалидитетом, Владан Бошковић наставља путем који је себи определио. Тако 2013. почиње ангажовање у Удружењу грађана „Шанса” у коме је председник Управног одбора.

Као реализатор активности са директним корисницима или организатор, учествовао је у више од 20 пројеката из области омладинског рада. Последње четири године као психолог води третмане у оквиру услуге Социорехабилитациони клуб за децу и младе Града Пожаревца које спроводи  поменуто Удружење.

– Реч је о раду са младима који имају проблем у понашању, у сукобу су или у ризику од сукоба са законом. Са колегама у Удружењу последњих неколико година могу да се похвалим успешном реализацијом пројеката који су незапослене младе из осетљивих група оспособили да унапреде своје вештине запошљивости и боље позиционирају на тржишту рада. Резултат је да смо за 3 године помогли да се упосли 160 младих. Поносан сам и да сам део тима на позицији тренера који је спровео трансфер знања, те обучио и оснажио партнере из Новог Пазара за спровођење ове саветодавне услуге из система социјалне заштите која је била јединствена у Србији, објашњава наш саговорник који већ ове недеље са колегама почиње сличан процес успостављања услуга Психосоцијалног саветовалишта за младе у општини  Врњачка Бања.

Владан као саветник од недавно ради као водитељ третмана у Саветовалишту за брак и породицу са центром за медијацију Града Пожаревца. Жеља да се максимално посвети послу којим ће на адекватан начин пружити подршку лицима којима је неопходна помоћ у тешким ситуацијама, допринела је да стекне лиценцу за обављање основних послова из система социјалне заштите Коморе социјалне заштите Републике Србије коју углавном имају радници центара за социјални рад. Настављајући тим смером, уз свакодневне обавезе тренутно је на едукацији за системско-породичног терапеута у Београду. Сaрaдник је нa психoлoшким тeмaтским дoгaђajимa Удружeњa “Urban Stream” и дeo тимa нa успoстaвљaњу мeтoдoлoгиje рaдa стимулaтивних рaдиoницa психoмoтoрнoг рaзвoja Удружeњa зa пoмoћ oсoбaмa сa L-Down синдрoмoм „8. дaн”.

– У слободно време пратим спорт, велика љубав ми је Црвена звезда а ту је и  заједничку страст према Ливерпулу коју делим са рођеним братом – „гробаром”. Пасија ми је и кување у коме сам себи највећи критичар. Неожењен сам, али не без породице: иако физички раздвојени јер живе у Нишу, у свакодневном контакту сам са братом Дејаном, снахом Снежаном и братаницама Тином и Таром које обожавам и чијем се сваком сусрету неизмерно радујем, закључује Владан Бошковић.

Влада Винкић

Share.

1 коментар

Skip to content