2021-03-21T10:05:33+01:00 21. марта, 2021. 10:05 |

За педесет година педесет премијера

Прво глумачко остварење Миле Маринковић креирао је као ученик Економске школе пре нешто више од педесет година, као редитељ потписује завидан број представа, за њим су улоге у ТВ серијама „Војници“ и „Црвени месец“, у филму „Срце и њена деца“…

Глуму је усавршавао уз најутицајније редитеље док је позоришну режију савладао на курсу уз врхунске предаваче са Факултета драмских уметности у Београду. 



       Рођен је 1. маја 1954. године у Петровцу на Млави у породици Живана, поручника, и Љубинке, домаћице који су изродили четворо деце. Стицај околности је хтео да уз Милета, из нараштаја Маринковића, данас остане само старија сестра Милка. Детињство нашег саговорника осим у Петровцу одвијало се и у Мачванском Дубљу, одакле су му и отац и мајка, и у Пожаревцу.

      – У најранијем добу родитељи су се растали, те сам део детињства провео у Дубљу код деде по мајци Драгољуба Спасојевића. После првог разреда родитељи се помире и ја се преселим у Пожаревац у коме сам завршио Основну школу „Доситеј Обрадовић“, а потом и Економску у чијој секцији остварујем прву улогу у комаду „Обичан човек“. У време школовања наставник Лала Ђорђевић ме је као талентованог упутио у једну од секција тадашњег Дома културе где сам код Владете Стевића усавршавао цртање. Ту сам стекао сјајне другаре попут Драгог Ивића, његове сестре Љиље, Богице, Сакија… Но, време пубертета ме је просто вукло да се опробам и докажем, те сам убрзо ушао и у фолклор. Једног дана, дошавши на пробу, уместо у салу случајно сам отворио друга врата иза којих се одвијала читалачка проба комада „Дугоња,Трбоња и Видоња“. Пратио сам део пробе када ме је редитељ Мага Милановић позвао да се прикључим и доделио ми улогу Иве приповедача. Представа је дуго играна, а како нисам имао посебну шминку или маску, деца су ме сретала на улици, постављала питања у вези представе, што ми је јако пријало, са осмехом прича Маринковић.    

        У сали некадашњег Дома омладине у Пожаревцу почетком седамдесетих година прошлог века одвијао се богат културно уметнички живот младих, низале су се позоришне премијере али и игранке на којима су свирале „Марке“ и „Дијаманти“.

      -Данас је то просто незамисливо, али дружење и непосредно поштовање било је на високом новоу, што је нама, тада младим људима, давало посебан подстрек за ангажовање, а мој трасирани пут био је – глума, вели Миле.

Свака улога за сећање

       Пре него што је потписник ових редова укључио диктафон и започео интервју са Милетом Маринковићем, питао је саговорника које се улоге из своје полувековне глумачке каријере радо сећа. Одговор је потекао као река:

       -Вићентија у „Обичном човеку“, Вудриге „На рубу памети“, Ширгића у „Развојном путу Боре шнајдера“, Исака у „Главашу“, Ђорђа из представе „Свети Георгије убива аждаху“, Јеврема из „Народног посланика“… ма не смем даље, набројаћу сваку!

 

КАКО МАВИД КАЖЕ

        Велики број глумачких креација Маринковић је остварио на сцени старог Дома културе где се данас  налази Политехничка школа.

       – Једна од представа коју посебно памтим је „На рубу памети“ према Крлежи, а у драматизацији Милисава Миленковића. Како сам имао улогу загорског сељака, а у позоришту се веома озбиљно радило, на пробе је из Београда долазио лектор Миодраг Поповић Мавид и са нама радио на дијалекту. Када сам дошао на ред и пред њим изговорио свој део текста, Мавид је скинуо наочаре и упитао: „Да ли сте ви друже, којим случајем из Мачве?“ Одговорио сам потврдно, и он је рекао: „Ја са вама више не морам да радим“, сећа се наш саговорник и додаје да је посебан успех имала представа „Дневник једног лудака“ из 1973. године у режији Маге Милановића, која је из монодраме прерасла у комад са више од 30 глумаца, победила на Републичком такмичењу и пласирала се за тада највећи аматерски фестивал у Југославији, у Требињу.  

         Након паузе која настаје због одласка у војску, Миле Маринковић 1975. године са још већим еланом наставља ангажовање на сцени а посебну снагу даје му познанство са Боженом, која га најпре као партнерка прати на даскама које живот значе, а потом му постаје и животни сапутник и подршка до данашњих дана. 

         -Када је о наградама реч, било их је доста. Ипак, прва освојена најдуже се памти. Реч је о награди за епизодну улогу Милуна у „Камену за под главу“ 1976. године. Са друге стране, награда коју посебно ценим је „Миливојев штап и шешир“ који ми жири додељује на трећим истоименим Сусретима варошких позоришта Србије. Понети признање барда српског глумишта је изузетна част, са поносом говори Маринковић. 

        Уз глуму, овај талентовани човек је свој потпис ставио и на један број позоришних режија, а овај успех остварио је тамо где је и почео: у Економској школи комадом „Чудо у Шаргану“. Уследиле су режије „Вртлога“, „Стјуардеса“, „Столице која се љуља“, „Шарене лопте“, „Професионалца“…  

        -Занимљиво је да смо комад „Емигранти“ Радиша Јевремовић Раче и ја заједно спремали у кафани „Жировни венац“, на месту где се налазила родна кућа Миливоја Живановића. Овде је био сепаре нашег чувеног глумца, а нас двојица смо имали привилегију да баш ту спремамо представу. Када смо стигли до премијере, одем код тадашње директорке Дома културе Славице Пејовић да закажем, она се чуди: „Мени је речено да комад у Дому није рађен… Неће бити премијере!“ Ја одговорим: „Вечерас долазимо у Малу салу и ви ћете имати прилику да видите представу!“. И тако је било: Раче и ја одиграмо комад за једног гледаоца-директорку која је била затечена и – одушевљена, испричао нам је Миле. 

УЗ ПОЖАРЕВАЧКО – И ЦРНИЋКО ПОЗОРИШТЕ

       Уз велики број глумачких остварења у пожаревачком аматерском позоришту, Миле Маринковић је на десетине креација остварио и у Општинском аматерском позоришту „Бранислав Нушић“ Мало Црниће, а договор за ангажовање „пао“ је након једне од представа на ФЕДРАС-у. У стишком позоришту прву улогу остварује у „Развојном путу Боре шнајдера“, а даље све иде својим током у духу аматеризма, дружења, међусобног поштовања… 

       И тако, за педесет година педесет премијера и небројено реприза. Но, Маринковић ни једног тренутка није запоставио основно ангажовање: у својој породици и на послу.

          -Равно 40 година, до одласка у пензију, радио сам у велепродаји „Ангропромет метала“, фирми коју сам поштовао и која ме је поштовала. Са друге стране обострано поштовање влада и у мојој породици. Супруга Божена подарила ми је сина Душана од које имамо унука Немању, кћер Љубинку која нас је обрадовала Данилом и Вуком, а намлађи син Богдан, још није нашао животну сапутницу, али је на том путу, каже на крају Миле Маринковић и додаје:

        -Тренутке када се посветим само себи неретко усмерим у правцу сећања на мени драге колеге: тетка Тању, Рашу Каракулова, Пају Томића, Снежу Струју, Брану Јевремовића, Гавру Мудринског, Драгишу Милетића Вука, Љубишу Ђокића, Маћу, Синишу Станковића, Млађу Рајића…нема их на драмској и животној сцени, али су остали у мојој души. 

                                                                                                           Влада  Винкић