Био је ово посебан дан и посебна прилика, а главни јунак – возило чије су путнике, преко 20 година, из дана у дан, са нестрпљењем чекали пацијенти широм општине Жабари.
Како и не би када је у питању аутомобил који је годинама користила Патронажна служба овдашњег Дома здравља. Многим мештанима шанса за опоравак од болести, нову дозу лекова, проверу здравља па и продужетак живота.
– Када је стигао мирисао је на боју, док су седишта била обавијена целофаном. Снежно белу боју на вратима поносно је прекривао назив: Дом здравља Жабари. За нас је то био аутомобил бољи од било ког тада модерног или фирмираног возила, сећа се једна од сестара времена када је возило предато на употребу.
У петак, 22. маја, регистарске таблице су скинуте, а „Заставин“ аутомобила модел „Скала 55“, са пређених 330.000 километара, званично отишао у пензију. Прилика да сећања на верног пратиоца евоцирају главна сестра Слађана Стокић, патронажна сестра Тања Пауновић, директорка Дома здравља докторка Маја Панић…
Имајући у виду старост од две деценије, медицинским језиком, за ово возило које, од милоште и са носталгијом, знамо као „Стојадин“ или „Кец“, у питању је – инвалидска пензија. Заслужена.
По засеоцима и салашима, шумама и горама, снегу, сунцу, киши, у својој кабини превозио је патронажне сестре Дома здравља Жабари са задатком да се благовремено стигне до пацијената. Захваљујући километражи, временским условима, теренима којим је вожен и бројним околностима као саставним делом ангажовања по речима надлежних, али и из приложеног – више не може на своје ноге. Тачније, на четири точка.
Сузана Станојевић је од 30 година рада у Дому здравља Жабари две деценија у патронажи.
– Морам да кажем како ме је „Стојадин“ користио одлично. Имајући у виду да је био намењен Патронажној служби нисам морала да чекам на ауто опште праксе, већ сам сама могла да испланирам рад и организујем време посете пацијентима, вели Сузана која је овај препознатљив ауто користила у преко 90 посто случајева.
Неумитни зуб времена и услова није мимоишао ни жабарског „Стојадина“.
– Дешавали су се кварови, а оне мање поправљале смо ми, патронажне сестре или мештани који су се боље разумели у ауто технику. Како је пролазило време, а аутомобил старио и кварови су били већи, па је тада морао на сервис. Последњих година најчеће сам имала проблема са ауспухом који је због неравног друма испадао. За такве прилике под седиштем је увек било парче жице да се издувна цев привеже, а неретко смо ауспух везивали обичним парчетом упреденог завоја.
Чини се да је највише о техничким детаљима Заставине „Скале 55“ бринуо Дејан Станојевић.
Као шеф возача и човек најближи струци обављао је мање поправке и подешавања, док су већи кварови и редовни сервиси рађени у овлашћним радионицама. Немогућност нове регистрације оправдава очигледним чињенимама да је возило у доњем делу труло, трапови отишли, амортизери неупотребљиви. Речју, може да се поправи, али је овај потез једноставно неисплатив, прескуп…
ЧЕТИРИ ПРОЗОРА КАО КЛИМА
Имајући у виду да овакви типови возила не спадају у луксузна, интересовали смо се да ли је било лакше ићи на терен зими или лети.
– Зими је требало времена да се мотор загреје, најпре пред Домом здравља, а потом и у вожњи. Како је ово специфичан посао по принципу „крени – стани“ колегиницу и мене током вожње грејале су добре јакне. Када је о летњим месецима, реч није пријатно на врућини, али ја сам се на ту тему увек шалила. Дођем са терена, сестре ме срећу на ходнику Дома и питају: „Има ли врућине?“. Спремно сам одговарала сам да у „Застави“ имам климу. „Како климу?“, чуде се, „Природно, отворим сва четири прозора и – функционише“, уз осмех говори Сузана Станојевић.
Патронажна служба Дома здравља Жабари обухвата рад на територији петнаест места ове општине. Чињеница је да се у нека села долази без проблема и посете пацијентима су лакше. Но, поједина места нису била наклоњена ни гумама ни амортизерима ни доњем делу лимарије сада већ пензионисаног „Стојадина“.
– Дефинитивно најтежи су нам били одласи у Витежево. На тој територији има доста неасфалтираних путева, много кућа удаљених од центра села, велика је разуђеност. Људи су зидали на пољопривреним имањима, тако да смо често возили по земљаним стазама, било је бујица и вода, некад тешко проходних сасушених токова, а Бога ми, не би ли стигли до појединих пацијената возили смо и по њивама, ораницама… За разлику од млађе колегинице Тање Пауновић, ја сам се лично бојала да пролазим кроз шуме, али наш посао не бира место и време. Често смо заједно ишле на терен.
Једном приликом овај ауто је украден и још брже враћен.
– Реч је о неким дечацима који су, највероватније жељни забаве, сели у ауто покренули га и пошли у авантуру. На срећу, то је трајало кратко, јер је захваљујући зимском времену и замагљеним стаклима, та вожња трајала неких 500 метара. Непрегледност је допринела да слете са пута и остану неповређени, а колико ујутро „кец“ враћен пред Дом здравља, сазнајемо приликом разговора.
У ИШЧЕКИВАЊУ НЕКОГ НОВОГ „КЕЦА“
Како смо у разговору сазнали, директорка Дома здравља Жабари др Маја Панић и овдашња правна служба су се до сада више пута обраћали надлежним институцијама за набавку возила овдашњој патронажи. Стицајем околности, до данас није нађено адекватно решење, што није обесхрабрило наше саговорнике, нити умањило елан за рад и приврженост послу у чијој основи је здравље човека.
– „Кец“ оде данас у пензију, а ми ћемо се некако организовати. Хуманост и професионално опредељење да будемо носиоци бриге за здравље мештана нема алтернативу. Једноставно, позајмљиваћемо возило друге службе, а некад користити и лични превоз. До пацијента се мора стићи, ма колико они били далеко, наглашава докторка Маја Панић.
Немогућност позитивног техничког прегледа, нове регистрације и скидањем таблица са аутомобила, Патронажна служба Дома здравља Жабари тренутно нема сопствено возило.
Али…
– Уколико се прилике у наредном периоду не промене, вероватно ћу Жабаре, као и на почетку свог радног века обилазити пешице или бициклом.., Четереже, Симићево, они су четири километра далеко, искрена је сестра Сузана.
– Уколико се пружи шанса „Стојадин“ ће остати испред нашег Дома здравља. Медицински, не можемо да му помогнемо, али обездедићемо почасно место и око њега засадити много цвећа. Јесте машина, али са душом коју је делио са нама како у лепим тако и мање лепим тренуцима. Заслужио је и сећаће нас не један период који је у суштини делић мозаика историје ове институције, закључују здравствени радници жабарског Дома зравља.
Д. В.