Кажу да је за сваку трагедију у животу потребно време да залечи ране. Можда за неке , али за већину оних који су у тим трагедијама постали инвалиди, време није лек за излечење већ за привикавање на последице тих несрећа и догађаја, на свакодневно суочавање са чињеницом да више нису оно што су били, да више не могу оно што су некад могли. Неизвесни су путеви људски. За трен се живот промени због неопрезности у саобраћају, због тешке болести…
Ампутација било ког екстремитета за човека који се нађе пред питањем пристати на то или не, представља велики психички и емоционални шок. О физичком болу и да не говоримо. Оно што у тренуцима доношења одлуке о томе, људи у себи изговарају, своди се на: „Морам то да поднесем, морам да наставим даље. Биће све у реду“. Управо са тим мислима пре ампутације и после операције током процеса опоравка, борила се наша саговорница, учитељице у пензији Верице Јанковић из Кучева, којој је пре седам година, као последица гангрене, ампутирана нога.
-Цео свој радни век провела сам у просвети, учећи децу у школи у Волуји, надомак Кучева, у којој сам једно време и живела заједно са супругом и ћерком, започиње своју причу Верица Јанковић, која је свој пензионерски живот започела 1995. године.
ФУРАМО ДАЉЕ!
Све је почело тако што је у једном тренутку осетила јак бол у нози, због чега је помоћ потражила на београдској клиници на Дедињу. Након тога одлази у Гамзиградску Бању, у којој се лечење, између осталог спроводи у такозваним врелим кадама. Након тродневног третмана, нога је букнула, а болови постали интензивнији.
-Нога ме је толико болела да двадесет дана нисам могла да спавам у лежећем, већ само у седећем положају, на столици. Уследила су превијања, и у једном тренутку доктор ми саопштава да је палац почео да црни. Констатована је гангрена ноге, а не задуго извршена је и ампутација, присећа се Верица Јанковић и додаје:
-Нисам могла да замислим да више немам ногу. Постављала сам себи питања: да ли си спремна да наставиш такав живот, шта да предузмем да ме живот не сломи, да не изгубим наду? Доста сам размишљала и убрзо схватила да морам да наставим са хендикепом, да се са тим помирим. Временом су почеле да ме заокупљају ведрије мисли: „Хвала богу што сам све то преживела, што је иза мене“. Данас, о свему овоме не причам, трудим се да не помињем. Моји најближи знају кроз шта сам све прошла, али и виде да сам се са том истином, после седам година саживела. Идемо даље или како би рекли моји ђаци: „Фурамо даље“, каже наша саговорница, којој је подршка породице, пријатеља и комшија била, а и сада је, најважнија.
ЛАКШЕ СА ПРОТЕЗОМ
Верица се одлично сналази у простору у свом окружењу. Протезу и штаке користи на непознатом терену, када излази из свог стана до продавнице, банке или у шетњу. Не постоји ништа што не може да уради, само што јој је сада потребно нешто више времена.
-За све је потребна воља. Када сам добила помагала, морала сам да се на њих брзо навикнем, а уз подршку и помоћ медицинских техничара и лекара, успела сам. Била сам врло упорна, морала сам због себе и мојих најближих да се уздигнем, да поново ходам, што сам и учинила. Иако су предвиђања лекара била да рехабилитација након ампутације траје бар шест месеци, ја сам уз помоћ протезе, на своје ноге стала за месец дана. По киши не излазим, клизаво је и не могу да носим кишобран, јер поред протезе користим и штаке, па су ми заузете руке. Када је време лепо, волим да прошетам, одем до пијаце, а близу ми је и продавница у коју одлазим у набавку. С обзиром на то да тешке ствари не могу да носим уз помоћ руку, на леђима ми је увек ранац, у који ми продавци спакују све кућне потрепштине које купим. Имам и дивне комшије које ми редовно помажу било да је реч о одласку у куповину, или помоћ при ношењу пуног ранца, каже некадашња учитељица која је на пут извела генерације и генерације младих.
СТЕПЕНИЦЕ КАО ТЕРАПИЈА
Као један од проблема у смислу физичке баријере Верица истиче немогућност уласка у банку јер у већини не постоје рукохвати на прилазима. У својој, у којој је била клијент, често је била принуђена да замоли пролазнике да јој пруже руку, како би сишла низ степенице. То је уједно и био разлог да промени банку. Осим тога, како каже, других проблема нема. Иако живи на трећем спрату, она се, уз помоћ помагала степеницама креће без већих тешкоћа.
-Много ми значе степенице у згради. Љутила сам се на супруга када је пристао да се преселимо у садашњи стан у Кучеву који је на трећем спрату. Сада му свакодневно захваљујем. Као да је знао да ће ми једнога дана ове степенице послужити у терапијске сврхе. Посебно их користим када пада киша, када не могу да изађем напоље, пењем се и силазим по неколико пута и тако вежбам, прича нам Верица.
Поред свих недаћа које су је задесиле, Верица ниједног тренутка није запоставила своје две љубави – читање и ручни рад.
-Много волим да читам. Добра књига је као мелем на душу. За ручни рад сам се заинтересовала још од малих ногу. Почела сам од једноставних ствари – кухињских крпа, постељине, а када ми се родила ћерка биле су то бенкице за бебу… Шиваћу машину сам купила 1965. године и она ме служи и данас, не одвајам се од ње. Заједно са једном кројачицом из Пожаревца, у Волуји сам организовала обуку у шивењу коју је прошло 27 жена, каже Верица Јанковић, која и поред хендикепа, на живот гледа са оне друге, ведрије стране живота у којој царује нада. Јер, живот је један.
М. П.
