Особе са Дауновим синдромом сматрају се вечитом децом. Благи, умиљати, пуни љубави, свако од њих има јединствену личност, способност и таленте.
У Пожаревцу, овом популацијом становништва, десет година уназад, бави се Удружење за помоћ особама са Дауновим синдромом „Осми дан“.
Председница Невенка Гајић истиче да је ова организација међуопштинског карактера, што значи да осим Града покрива и брине о особама са Дауновим синдромом из општина Браничевског округа, највише из Великог Градишта, Малог Црнића и Жабара.
– Основани смо пре једну деценију, а под нашим окриљем налази се осамнаест чланова, осамнаест особа са Дауновим синдромом. Чланство подразумева и чланове породица, као и бројне сараднике. Убирамо подршку како Града Пожаревца, тако и бројних предузећа. Наш рад заснива се на организацији различитих радионица, јер су популација чланова Удружења још увек деца школског узраста, истиче Гајић.
РАД ПРИЛАГОЂЕН УЗРАСТУ
Развој деце са Дауновим синдромом потребно је стимулисати у што ранијем узрасту кроз рад са стручњацима, а све како би се постигли што бољи резултати у психосоматском развоју.
Рана је интервенција, објашњава председница Удружења особа са Дауновим синдромом, јако важна.
– Рад са нашим члановима прилагођен је њиховом узрасту. Циљ је стимулисати их, и одржавати њихов функционални ниво. Наш интерес је да кроз радионице стимулишемо прво њихову моторику, а што је најважније, да их социјализујемо.
– Главни циљ је да чланови буду у активном статусу, да постигнемо да у друштву буду видљиви. На неки начин, то смо и успели, кроз организацију манифестације Шарених чарапица, којом се 21. марта сваке године, обележава Светски дан особа са Дауновим синдромом. Успели смо да ову манифестацију подигнемо на виши ниво. Више од 1.500 здраворазвојне деце присуствује нашој поворци. На тај начин учинили смо да будемо видљиви, да немамо проблем упирања прстом у нашу децу, испоштовани смо и када је у питању пружање здравствене услуге, као и услуге у пошти, продавници… Наше породице, чини ми се, живе доста квалитетније, мање је проблема са дискриминацијом, каже Гајић.
ЗАКОН ИХ НЕ ВИДИ
Законски, постоје проблеми са којима се суочавају особе са Дауновим синдромом. Они су решиви, међутим, временска дистанца мора да постоји како би они били превазиђени.
Главни проблем односи се на поступак одређивања права на туђу негу и помоћ, односно, на висину новчаног износа који им припада по основу права на туђу негу и помоћ.
Конкретно, она у Пожаревцу постоји, међутим, у другим градовима ова услуга чак није ни предвиђена. Разлог је то што Закон децу, односно, особе са Дауновим синдромом, није децидно препознао као особе са инвалидитетом.
– Пре двадесетак дана, у Народној скупштини Србије, формирана је радна група за измену Закона, у циљу побољшања квалитета живота особа са инвалидитетом. Ми, као представници особа са Дауновим синдромом и осталим менталним сметњама, захтевамо да се нека терминологија у оквиру поменутог закона измени.
– Тражимо да особе са менталним сметњама буду препознате као особе са инвалидитетом, што ће им омогућити законска права да системски иста буду решена, то јест да и у Пожаревцу и у Београду, Крагујевцу и Малом Црнићу, буду иста, наглашава Гајић.
М. П.