Живан Димитријевић је специјалиста интерне медицине, субспецијалиста кардиологије и цео радни век провео у пожаревачкој болници. Рођен 14. јуна 1953. године у Шапцу у породици оца Славка, службеника и мајке Винке, наставница руског језика, одрастао је уз брата Драгана, пољопривредног инжењера.
– Не спадам у оне који се сећају детаља детињства, али остао је у памћењу изглед дворишта стамбене зграде у Шапцу. Пространо, а нас деце много, више од педесет различитих узраста и свако је нашао себи одушка у игри која му је одговарала. Преко пута је био градски парк који је представљао нову оазу и давао шире могућности. Ја сам у Шапцу живео до девете године и верујте: одрастање и дружење у поменутом простору било је као да сам тај део живота провео у најлепшем селу. И данас када одем у Шабац, обавезно прођем крај те зграде, али више нема тих педесетак дечака и девојчица. На жалост, нема их ни пет, са носталгијом говори Димитријевић који се након другог разреда са породицом сели у Београд.
Због очевих пословних обавеза у тадашњој Скупштини Србије, Живан у новом окружењу похађа Основну школу „Дринка Павловић“, а потом Прву београдску гимназију за коју истиче:
-На Прву гимназију сам најпоносији у читавом школовању, јер тврдим да је ова установа била и данас је основа школовања у Србији.
Кaдa je o избoру зaнимaњa рeч, што се тиче родитеља био је потпуно слободан да одлучи чиме ће се бавити. Живанова љубав била је физика, али је логично размишљајући како би потом највероватније био професор, уписао медицину, јер је пружала широко поље како код запослења тако и усавршавања.
– У то време дружио сам се најчешће са колегама који такође студирају медицину и њиховим земљацима. Оно чиме се посебно поносим је да је то била генерација из чијих редова је данас, рецимо, председник Српске академије наука и уметности др Владимир Костић, неуролог затим академик др Небојша Радуновић, гинеколог… многи су остали на Факултету као професори. Врло јака генерација. Што се испита тиче, никада нисам имао проблема, то ми је ишло од руке. Имао сам времена и за учење и за скитњу. Ломим се да кажем да ли су последње две године Гимназије или време студија биле најлепше у мом животу, сећа се Димитријевић.
„БИРАЈ ОДЕЉЕЊЕ КОЈЕ ЖЕЛИШ!“
Време студија за Живана Димитријевића било је време и прве велике љубави која је потом крунисана браком који и данас траје.
– Супругу Верицу, рођену Пожаревљанку, упознао сам на студијама и то је допринело да по стеченој дипломи Медицинског факултета дођемо у овај град. Она се запослила у Дому здравља, а ја у Општој болници. Мој први дан на послу био је 17. октобар 1979. године, а када сам дошао на разговор за посао код директора Мицка Мирковића, он је рекао: „Могу да те примим на пет одељења, а ти одабери на које желиш“. Болница се у то време још попуњавала, а како сам по завршеним студијама у мислима имао кардиологију, одабрао сам Интерно одељење, прича наш саговорник који интернистичку специјализацију завршава 1984. а кардиологију званично 1990. иако је све испите дао четири године раније.
Читав ради век проводи као кардиолог Опште болнице Пожаревац, а током каријере уз рад са пацијентима редовни је учесник стручних конгреса и научних скупова на којима је стицао нова знања заснована на искуствима и савременим токовима и открићима из области кардиологије.
– Од бројних скупова у посебном сећању ми је Светски конгрес кардиолога у Рио де Жанеиру, каже Димитријевић који је и сам сопствена знања и искуства из праксе преносио кроз писане радове и излагања колегама, те 2000. године од Српског лекарског друштва добија стручно звање примаријуса.
Име кардиолога Живана Димитријевића остаје у аналима пожаревачке медицине по томе што је први почео да ради ултра звук срца. Но, занимљиво је да ни један лекар, посебно кардилог нигде не иде без стетоскопа.
– Прво што се слуша је срчани ритам, а сваки тон који чујете има свој значај. Срчани шумови су посебне финесе и то треба научити од заиста доброг учитеља. Ја и данас тврдим да ми за већину мана не треба ултра звук – довољне су ми слушалице. А то шта треба и како треба да слушам кроз стетоскоп научио ме је, данас почивши, професор Максимилијан Коцијанчић. Сјајан стручњак кога се сећам и помињем можда више него његова фамилија, говори Димитријевић.
Године 2018. године Живан Димитријевић одлази у заслужену пензију, али је након целокупне професионалне каријере у Општој болници остала једна неиспуњена жеља:
– Оно што ми је посебно жао је да се ни до данас у пожаревачкој болници не обавља коронарографија посебно битна за спашавање човека у тренутку када има акутни инфаркт миокарда.
СТРУЧНО АКТИВАН И КАО ПЕНЗИОНЕР
Доктор Живан, иако у пензији, данас је активан као кардиолог пожаревачке Поликлинике „Тектум“. Као и током читавог радног века дан му почиње у 6 сати када уз телевизијске вести попије чај.
– У „Тектум“ долазим у 9, а по потреби сам ту и поподне. Најважније је да се овде сви професионално добро слажемо и ослањамо један на друге. Добра организација и тимски рад су основ сваког посла, посебно нашег. Оно што је остало из времена рада у Општој болници је да се мене пацијенти углавном плаше и то највероватније због тога што сам бучан. Такође, ја спадам у оне докторе који раде строго према струци, а не према сугестијама пацијената. За ових 45 година колико радим свој посао, закључио сам да једна просечна госпођа „зна медицину“ бар за два доктора а две – колико сви лекари заједно. Једноставно, више верује комшиници него доктору, шаљиво констатује доктор Димитријевић и на питање да ли као пензионер има времена за одмор вели:
– Ја лети једноставно нисам у Пожаревцу. У Кисиљеву сам, пецам и уживам са унуцима којих имам осам! Оно што бих истакао је подршка и поверење које читав живот имам од супруге Верице, специјалисте опште медицине која је радни век провела у пожаревачком Дому здравља. Верица ми је подарила ћерку, сина, па ћерку: Радослава која је технолог у „Бамбију“, Драган, инжењер, један од најбољих студената на београдском Машинском факултету, данас технички директор аеродрома „Никола Тесла“ и Милена лекар на специјализацији психијатрије, каже доктор Живан Димитријевић и будућим колегама поручује:
– Важно је борити се за знање, а већина мединског знања је у књизи. Биће чудно, али препоручио бих већини која студира медицину да уз уско стручну литературу прочитају све што је написао Антон Павлович Чехов, колега, један од највећих писаца човечанства. Ту су сјајни описи како живота и окружења тако и стања пацијената и примењене медицине.
Влада Винкић