Дилема могућих донора по питању трансплантације додатно се подупире повременим бомбастичним насловима о трговини органима. Младен Тодић, председник Удружења „Заједно за нови живот“ напомиње да је систем за трансплантирање у Србији толико разгранат да шанса његове злоупотребе не постоји.
-Лавину непроверених информација покренула је прича о „жутој кући“ која се налазила на Косову и за коју постоје наводи да се у њој обављала незаконита трговина органима. Ова прича, за коју не знам у коликој је мери истинита, нема везе са било којим пацијентом са званичне листе у Србији нити са српским лекарима. Ја стално напомињем да би требало разговарати са пацијентима, лекарима, анестезиолозима, а не слепо веровати насловима и гласинама, каже Тодић.
Постоји законски регулисана процедура како се долази на листу чекања. Сваки тим за трансплантацију броји више од 100 људи, а лекари који раде на интензивним негама и они који раде трансплантацију у Србији су потпуно одвојени. Да би се десиле евентуалне злоупотребе у то би морао би да буде укључен јако велики број људи, што је готово немогуће.
Додатни страх могућим донорима улива сумња o злоупотреби података са донорске картице, иако се на карици налазе само подаци који су већ доступни у систему. Картица, рецимо, не садржи податке о крвној групи потписника.
-Донорска картица не обавезује законски, она је само израз воље појединца да буде могући донор, а последњу реч даје породица. Већина донора у последњих годину дана није имала потписану донорску картицу. Картица не повлачи по себи „аутоматско“ узимање органа, да се грубо изразим. Морају се створити и медицински и етички услови да би се неко питао за сагласност, додаје Тодић.
*Захваљујемо се Младену Тодићу, председнику Удружења „Заједно за нови живот“ на помоћи у реализацији пројекта.