До данас је у сопственом кућном радном кутку скенирао, обрадио и у дигиталној форми сачувао преко 100.000 класичних фотографија и негатива који су деценијама чамили на таванима и подрумима знаних и незнаних пожаревачких аутора. У ери савремених технологија, многи класични фотоси и негативи били су спремни за бацање, али их је наш суграђанин Зоран Стокић сачувао од зуба времена и годинама са љубављу ради не би ли на адекватан начин прошлост оставио у аманет будућим генерацијама. Мањи део поменутих слика је из његове личне архиве коју чине и филмски записи. Наиме, овај ентузијаста у сопственој филмској архиви поседује неколико сати материјала у коме доминирају записи многих догађаја у Пожаревцу, од Љубичевски коњичких игара, ауто мото трка, фудбалских утакмица и доласка штафете младости, до нестајања старих и настајања нових стамбених здања. Многи би рекли да је реч о човеку из фотографске струке који је читав живот поклонио овој уметности. Но, његову причу спајају различити колосеци који су га много касније довели на поменути.
Зоран је рођен 1948.године у породици оца Милоша железничара и мајке Надежде домаћице.
-Како су се у то време и железничари попут војске премештали по потреби посла из града у град, рођен сам у Кикинди где је мој отац службовао. Фактички, моје детињство почиње три године касније када породица долази на железничку станицу Раброво-Клење. Играјући се са вршњацима на простору које спаја Стиг и Хомоље, не ретко ми је поглед био упрт у небо пратећи лет авиона који су ишли својим путем, а чија рута је у мојој машти ишла до далеких дестинација. Искрено, из тог времена у мени лежи неостварена жеља да постанем пилот, сећа се Зоран који је након дела школовања и сам покушао да постане пилот:
-Занимљиво је да једино нас четворица из Пожаревца који смо савршено прошли све тестове – нисмо примљени. Наиме, предност приликом уписа имала су деца палих бораца и народних хероја, а моји другови и ја нисмо били међу њима. Током 1958. године отац је направио кућу у Пожаревцу на углу Косовке и Косте Абрашевића, и то је време које почиње да ме спаја са варошким миљеом, старом Табачницом, људима и догађајима везаним за Пожаревац, али мој стални боравак у породичној кући у којој живим и данас везује се за 1972. годину, вели по мало загонетно Стокић.
СВЕ ПОЧЕЛО У БИОСКОПУ НА БЕЖАНИЈИ
Покушавајући да решимо загонетку, сазнајемо да је наш саговорник по основној завршио Средњу Железничко-техничку школу у Београду а након ње и вишу. У то време одлазио је код сестре на Бежанију где је упознао извесног Славка који је радио као кино оператер у биоскопу крај Студентског града.
-Није било дана да нисам седео са њим у пројекторској кабини, гледао филмове и увек добијао неко парче филма које је остајало након крпљења траке, што се тада често дешавало. Опчињем покретним сликама, код куће сам покушавао да уз помоћ лампе и увеличавајућег стакла и сам пројектујем поједине сличице на зид – са мање или више успеха, са осмехом прича Зоран који је прву филмску камеру, такозвану „осмицу“ добио 1968. године.
-Најпре снимао фамилију, панораму околине и неке значајне догађаје. То су биле кратке сторије, јер су траке биле дужине око три минута, а када се филм сними, поштом сам слао у Немачку на развијање и са несрпљењем чекао поштара да донесе готов материјал, сећа се наш саговорник који је након школовања радио у струци на железничким станицама Липе, Врчин, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Београд и тек 1972. године долази у Пожаревац где је дочекао пензију и активно ушао у свет заштите старих филмских снимака, негатива и фотографија.
-Волео сам фотографију и најдуже се задржао на Лајка формату са 36 снимака. Фото апарати које сам имао били су једноставни, јер се није имало новца за боље, а како сам био запослен, нисам имао времена да самостално развијам негатив, већ сам све носио код чувеног пожаревачког фотографа Мике Вуловића у Таковској улици. Оно што је посебно занимљиво, када је о фотографији реч, све сам радио по осећају и сопственој визији, и учио на сопственим грешкама. Нисам похађао фото кино курсеве, већ сам се трудио да на најбољи могући начин без ичије помоћи пренесем оно што видим на фотографију. Тада сам осетио немерљиве вредности стотог дела секунде који је „закон“ за фотографе, прича Зоран.
СКИТА И СЛИКА
-По одласку у пензију много сам пешачио, прелазио десетак километара дневно и фотографисао све што ми се учинило значајним. Посебно занимљиво је да сам једном приликом шетајући Моравском улицом у жбуњу крај неког шута и отпада угледао картонску кутију која ми је привукла пажњу. Иако никада нисам имао обичај да дирам такве ствари, из кутије је вирила нека фотографија због чега сам пришао и у кутији угледао на десетине слика везаних за ергелу, хиподром, стари Пожаревац… На жалост, све слике су биле мокре, неке поцепане и буквално уништене. Ја сам то однео кући, поређао свуда где сам могао да их осушим и након неколико дана оно што је било употребљиво скенирао и почео да обрађујем. Овај догађај ме је навео да редовно одлазим на бувљу пијацу и тамо налазим старе фотографије и негативе везане за Пожаревац и околину, скенирам их, покушавам да идентификујем годину, места или лица која су на њима и све што могу селектујем и по нешто презентујем путем друштвених мрежа, сазнајемо од Зорана Стокића који је управо захваљујући једној од оваквих објави од праунуке доктора-гинеколога Белосавића доставила неколико до тада никада доступних јавности фотографија.
Како у разговору сазнајемо, наш саговорних је у циљу набавке што квалитетније опреме за обраду старих фотоса тражио помоћ од Града и неколицине институција, али разумевања није било, иако је у питању била мизерна новчана помоћ. Тако сам самостално набавио уређај и апликације за претварање негатива у позитив на чему свакодневно ради. У циљу идентификације обеката и људи на старим сликама често је у контакту са многим Пожаревљанима и њиховим потомцима који живе ван града, а доста помоћи има и од Драгане Милорадовић из Историјског архива у Пожаревцу.
-Све што обрадим поклонићу Народном музеју Пожаревац а посебно се радујем обећању директора Гордана Бојковића који и ме обећао бар две тематске изложбе, поносно вели Стокић коме је велику подршку и поверење указала наша новинска кућа Реч народа.
-Стицајем бројних околности и преласком на дигиталну технику, велики број негатива својевремено је остао незаштићен и чуван у кеадекватним условима. Но, у Редакцији су ми омогућили да до сада стотине ролни негатива скенирам, обрадим и пренесем у позитив односно фотографију, тако да ће Реч народа од мене ускоро добити небројено дигитализованих слика на адекватним носачима медија.
Пожаревац је богат историјом, а оно што је остало на фотографијама представља сјајан ослонац и илустрацију класичним записима насталим оловком и папиром. Зоран Стокић је итекако свестан тога, те из дана у дан са огромним ентузијазмом ради на свему што смо поменули. Иако није посебно одушевљена што хоби којим се бави доноси само трошак, супруга Милена пружа Зорану велику подршку, и то је било посебно изражено у данима када је наш саговорних имао здравстене тегобе које је данас, хвала Богу, превазишао. Како каже, поносан је на кћер Нелу која живи у Београду и која је у браку са Ратком Купрешком, њеним другом још из дана вртића. Нела је уз редован посао посвећна уметности и спада у добре сликаре који раде у уљу.
Зоран Стокић је данас фото апарат заменио мобилним телефоном који поседује изузетно квалитетну камеру. Како сам каже, са њим скита по граду, слика све што му се учини занимљивим и архивира, јер тренутак у коме је одређена слика настала већ наредне секунде – историја. За крај сусрета замолили смо га да заменимо улоге: на кружном току пожаревачког Булевара начинили смо Зораву фотографију у чијој позадини је некадашња пекара Ристе Колоњаса. Учинило се да овај потез није случајан, јер стара историјски вредна зграда вапи за реконструкцијом. Можда настали кадар пробуди савест и идеју да се сачува део пожаревачких давно прохујалих времена.
