2018-09-23T08:33:52+00:00 26. августа 2018, 13:59|

„Ко добро чини, добро му се враћа“

ЖИВОТ НА ДАР:  

СУСРЕТ СА МЛАДЕНОМ ТОДИЋЕМ ДРУГУ ГОДИНУ ПО ТРАНСПЛАНТАЦИЈИ ЈЕТРЕ         

Тачно 678 дана од тренутка када је започео нови живот, чекам сусрет са Младеном Тодићем у башти једног кафеа. Није ми било тешко да га по врелом августовском дану сачекам мало дуже, јер му је требало времена да стигне у Пожаревац са посла . Драго ми је да је тако, јер је својевремено, остајући без здравља – остао и без запослења! Данас живи нови живот, зарађује, окружен малом али срећном породицом: ћерком Нином и супругом Тамаром.

 

Угледао сам га: гледа у сат, жури ка месту нашег разговора. Док прелази улицу, сећам се првог сусрета, у новембру 2016. године, у стану у насељу „Ђура Јакшић“ . Прве здравствене проблеме осетио је 2010. године, а после детаљних лекарских прегледа, сазнаје да је у питању изузетно тешка и ретка болест јетре. Све се мења преко  ноћи, а његов свет почиње да бива обојен тамним нијансама. Сенка неочекиваних догађаја надвила се над живот читаве породице, а идила и срећа остају у далекој прошлости.

Био је то ход по мукама. Болница  – кућа, лекови  – дијете, тешки и дуготрајни прегледи… – причао ми је тада  Младен – Но, у то време нико није ни помишљао да је моје стање баш толико тешко. Ипак, упркос напорима лекара, у једном тренутку сам од врхунских стручњака који се баве овом облашћу сазнао да мој живот виси о концу, а да је једино решење – трансплантација јетре. 

Овај млади човек је чак четири пута позиван на трансплантацију, но, увек је нека ситница спречавала да управо он буде оперисан, јер је у оваквим случајевима у питању су нијансе. Тек пети позив је био онај прави – позив који поново мења живот. Овај пут на боље. Био је то 13. октобар 2016. године. када су Младен Тодић и његова супруга Тамара довели ћерку Нину из вртића, и сели за трпезу, зазвонио је телефон. На другој страни била је анестезиолог – докторка Наташа Петровић из Угрентног центра у Београду, чланица тима за трансплантацију. Имајући у виду да су се стручњаци ове институције свакодневно распитивали за Младеново стање, помислио је да је питању рутински разговор. Ипак, када је Младен одговорио да се управо спрема да ручају, докторка му је саопштила да ништа не једе и не пије, и да што пре дође у Ургентни центар. Разлог је био очекиван неколико година уназад, и са зебњом га је очекивала читава Младенова породица: пронађен је донор јетре која је овом младом човеку пружала наду у нови и бољи живот.

Сама интервенција је трајала од 21,00 увече до 2,00 сата по поноћи, а прва особа коју сам угледао је докторка Наташа Петровић, начелница анестезије Ургентног центра у Београду. Када је угледала да сам отворио очи, саопштила ми је да не бринем, да је све протекло у најбољем реду, и да наставим да спавам, сећам се тадашњих Младенових речи који сада прилази столу и  извањава што касни. Укључујем диктафон. Иако  смо се често сретали након интервенције, нисам имао прилику да подробније разговарамо како је доживео први сусрет са најближима непосредно по операцији?

      Први сусрет са супругом након трансплантације је више него емотиван. Онај осећај када немате контролу над својим телом, емоцијама...Изговорила је реченицу која ми је и данас у глави: „Заборавила сам колико си леп!“. То је значило да сам много лоше изгледао, о чему говоре и фотографије непосредно пре трансплантације, а да се прве физичке промене већ виде, након два дана од операације, сећа се Младен.

Почиње завршетком – завршава се почетком

Трансплантација или пресађивање органа је метода лечења болесника код којих је дошло до неповратног губитка функције виталних органа. Представља веома сложен медицински поступак који подразумева координисани рад већег броја стручњака и знатна материјална средства.

Трансплантацију можемо посматрати и као својеврсан апсурд јер почиње завршетком, а завршава се почетком. Трансплантациона медицина постаје и жртва свог властитог успеха због константног недостатка органа за пресађивање. То и јесте највећи проблем у савременом друштву: недостатак алтруизма и саосаћајности, хуманости или оне крилатице која је многима у подсвести неће то мене!, каже Тодић.   

Месеци опоравка Младена Тодића су трајали, али трају и данас. Лекари Клиничког центра Србије и Ургентног Центра и даље се брину не само о Младену и његовом здрављу, већ и о Тодићима. Наравно, у оквирима достојанства и људскости за шта је потебно само мало љубави.  Данас су  сви постали једна велика породица, која се виђа и ван зидова болнице!

Нисам неки математичар, али ми је дигитрон помогао да израчунам да је 23.август ( дан кадa правим разговор са Младеном) 678. дан када си се „поново родио“, првенствено захваљујући хуманим људима који су у најтежим тренуцима својих живота, рекли „да“ и омогућили ти да живиш. Како сада теку Твоји, и дани Твоје породице?

– Као и пре моје болести и ходу по мукама, почели смо да се дружимо са пријатељима, да виђамо родбину и да радимо оно што свака нормална, здрава породица ради. Сваки нови дан је заиста био нови дан. Тако смо и почели да схватамо живот, да је сваки дан јединствен и да га, колико год је могуће, искористимо. Окружили смо се позитивним људима и позитивним догађајима, прича ми Младен.

Редовне и опсежне  здравствене контроле, се настављају, и једино оне и терапија подсећају Младена Тодића да је био болестан и трансплантиран. Гледам његов искрен осмех и сјај у очима: невероватно је колико човек који је прошао ужасе губитка здравља и запослења научио да цени живот и његове нематеријалне стране.

Корачао сам са својом супругом храбро од тешке болести и отпуштања са посла до трансплантације и оздрављења, све време пун оптимизма и жеље за животом коју даје данас четворогодишња ћеркица Нина, каже Младен. Сматрам да ко добро чини, добро му се враћа и да је такво наше опхођење према животу и људима допринело да нам се лепе ствари дешавају. Поново сам се запослио, што ме је учинило корисним не само за своју породицу, већ и за друштво. Почели смо да путујемо, јер је и то прилика да проводимо време заједно, што нам причињава највеће задовољство.

Нина, Тамара и Младен Тодић сада живе опуштеније, као сав нормалан свет. Ако их на некој од пожаревачких улица  не препознате са фотографија из бројних часописа или ТВ екрана, тешко да ћете уочити да овај срећни трио за собом има стазу препуну трња, препрека и мука.

Све су чешћи тренуци да ме на стравичан период пре трансплантације подсети само велики ожиљак преко целог стомака. Подсети и упозори колико је здравље битно, заправо – најбитније, закључује Младен наш разговор.

В.Винкић