2018-09-09T08:48:46+00:00 09. септембра 2018, 8:48|

Разлика између коме и мождане смрти

Велика  препрека у донирању органа је неповерење, односно нека врста страха. Неповерење најчешће проистиче  из чињенице да им није јасна разлика између стања коме и мождане смрти. Људи из коме могу да се пробуде , али из мождане смрти не. Мождана смрт је крај живота.

Често се поставља и питање: која је разлика између дубоке коме и мождане смрти? У нашој земљи је законом ово стање дефинисано правилником о утврђивању мождане смрти. Стање мождане смрти утврђујемо на основу девет харвардских критеријума, као и на основу три критеријума за потврђивање смрти и то су: ЕЕГ –електроенцефалографија, доплер-сонографија крвних судова мозга и регистрација евоцираних потенцијала можданог стабла. Кад су испуњени сви ови критеријуми, то означава крај људског живота. Кома је сасвим различито стање из којег је могућ повратак у стање у којем мозак није изгубио све функције. Појединим пацијентима у коми неопходни су апарати за вештачко дисање, али они имају одређен ниво мождане активности која се може измерити.

Анестезиолог на основу кључних знакова, одсутности рефлекса утврђује смрт мозга, а потврђују је неуролог, неурохирург и рендгенолог који, свако на свој начин, провере све налазе, протумаче их и заједно утврђују постоји ли смрт мозга. Ова специјална комисија ради независно од тима за трансплантацију. Када је мождана смрт установљена обавештава се породица  која одобрава да се трансплантација органа обави уколико се човек за живота није писмено изјаснио да не жели бити донор.

Кадавер се оставља на апаратима којио омогућавају вештачко дисање. За то време утврђује се стање органа донатора и у бази података тражи одговарајући пацијент коме ће орган бити трансплантиран. Следи хируршки захват екстракције органа, поступак одржавања органа у оптималном стању и транспорт у центар где ће орган бити трансплантиран.

Органи особе код које је установљена мождана смрт морају бити пресађени пре наступа метаболичких промена у организму. За трансплатацију срца тај рок износи до двадесет четири сата након установљене мождане смрти, у случају јетре не дуже од десет сати. Бубрези су најнеосетљивији на промене. У случају потребе мозга за кисеоником, организам делимично искључи бубреге и црева, па могућност трансплатације бубрега постоји и до четрдесет осам сати од установљене мождане смрти.

Најчешће помињани пример за углед, Шпанија, на милион становника има 40-45 кадаверских донатора на милион становника.