2018-09-23T08:32:27+00:00 05. септембра 2018, 9:17|

Шта треба знати о можданој смрти?

Недовољно разумевање мождане смрти има негативан утицај на одлуку породице за донирање органа. Од почетка развоја трансплантационе медицине, шездесетих година прошлог века, дефинисање појма смрти наметнуло се као питање од изузетне важности јер се највећи број органа за трансплантацију добијао од умрлих особа, у стању мождане смрти, што је и данас случај.

 

 

По закону, потврда о смрти се даје у тренутку када су код болесника задовољени критеријуми мождане смрти, а не у тренутку када је дошло до прекида функције плућа или куцања срца . Када наступи мождана смрт плућна функција се може одржавати на вештачки начин, уз помоћ апарата,  а такође се може подржавати рад срца и крвне циркулације. Овде је реч, дакле, не више о одржавању живота, него само о одржавању органа у функцији. Смрт мозга је најважнија дијагноза у медицини, јер има много струке медицинске, етичке, правне и економске импликације.

До 1950.године смрт је била означавана cамо као прекид плућне и срчане функције. За већину људи то је значило престанак дисања и куцања срца.Напретком медицинске науке и реаниматологије, утемељењем интензивних јединица, као и усавршавањем медицинске технологије, клиничке фармакологије и других медицинских специјалности, постало је могуће привремено одржавати функцију дисања и рад срца у време потпуног прекида мождане функције, што називамо можданом смрћу. С обзиром на то да су очувана функција мозга и присутност ума суштина смисла живота тј.људскости, врло брзо се заузео став да је људски живот примарно дефиниран очувањем функција мозга, а не очувањем радасрца и плућа, како се до тада држало.

                           Дијагностика мождане смрти је комплексна. Потребно је доказати смрт целог мозга, укључујући и мождано стабло и  потпуну иреверзибилност таквог стања. Одувек се мислило да када особа умре, срце престане с радом. Ако је особа мождано мртва, зашто тада срце ипак ради? Срце има свој аутономни систем функционисања, који је независан од активности мозга. Оно може наставити да куца уколико у телу има довољно кисеоника.

Најчешћи узроци мождане смрти су:  трауматска озледа главе  и мождани удар. Мождана смрт дефише се као неповратни прекид функције великог и малог мозгаи  можданог стабла. Дијагноза се поставља клиничким прегледом, а потврђује једним од параклиничких потврдних тестова. Тај клинички преглед има више делова и интеграцијом свих тих прегледа поставља се радна дијагноза мождане смрти. Ако особа има одсутност реакцијезеница на светло, ако има одсутност рефлексног жмиркања, када постоји одсутна реакција на болни надражај тада се сумња на мождану смрт, која се дефинитивно доказује објективним потврдним тестовима.