2018-12-02T19:33:45+00:00 01. децембра 2018, 11:50|

ЖИВОТ НА ДАР: Психолошки аспекти донирања органа (1)

Сваки процес пресађивања органа оптерећен је бројним психолошким елементима везаним за особе  које у њему учествују. У процесу трансплантације органа укључен је донатор, прималац и медицинско особље, а свако пресађивање може бити отежано или заустављено колебањем или одустајањем било ког учесника овог процеса.

 

ОливераХајровић, психолог каже да одлуку о томе да се постане донор органа или да се дарују органи умрлог ближњег, можемо посматрати кроз податке о томе како су информације примљене, еваулиране и протумачене. Свако доношење одлуке заснива се на покушају одабира оне солуције која резултује максимализовањем добитака и минимализовањем губитака. Иако се пажња психолога највише усмерава на донаторе и њихове разлоге за и против донирања органа, за психологију су исто тако важна и питања која се тичу прималаца као и медицинског особља које учествује у процесу трансплатације.

1 ) Донори органа

С обзиром на то да тема донирања органа у нашој земљи тек постаје актуелна, још увек не постоје научна истраживања која се баве ставовима грађанства за или против донирања. Инострана истраживања показују да већина грађана има позитиван став према даривању органа, али и да не постоји чврста веза између ставова и стварног понашања, те да је у погледу ове теме дисонанција доведена до екстрема: сви мисле да је добро дати орган, да је то морална обавеза човека, свесни су потребе за органима и чињенице датиме спашавају нечији живот, али многи никада не изврше даривање.  Осим  у ситуацији када је у питању нека емоционално блиска особа, људи ретко размишљају о даривању органа. Без  обзира на то што имају позитиван став, лична могућа активност није средишња или је потпуно неважна у њиховој спознаји проблема, тако да у реалности не разматрају могућност даривања.

Доношење одлуке о посмртном даривању органа може бити ометено различитим негативним веровањима који проистичу из незнања о процесу пресађивања и утичу да се он сагледава као узрок животних губитака. Када особе разматрају могућност донирања свог органа, могуће претпостављене губитке обично сагледавају кроз утрошено време, уложен напор, страх од промене изгледа тела и  евентуалног бола који се може претрпети. При доношењу одлуке којом се обећава посмртно даривање органа, губитак може бити сагледан  и кроз непријатност која произилази из чињенице суочавања са сопственом смртношћу. Надаље, људи се боје да ће као власници донаторских картица бити другачије третирани у болницама и да ће им смрт бити преурањено дијагностификована ради експлантације органа. Иако готово све верске заједнице подржавају чин трансплатације, код неких људи је присутан страх да у случају експлантације не би могао бит обављен верски обред. Упркос томе што пристанак на посмртно пресађивање органа објективно не укључује никакав ризик, чињеница је и да је донор у потпуно недоступан ефекат учињеног доброчинства, што се код неких људи може неповољно одразити на формирање позитивног става.


Ви питате – стручњаци одговарају

Питајте све што вас интересује у вези са трансплантацијом органа, а ми ћемо од 

стручних лица потражити одговоре. Питања можете  поставити на мејл

адресе:  recnaroda@yahoo.com  и recnarodapozarevac@gmail.com.

 


Из искустава оних који су донирали органе или одлучили да то учине, сазнаје се да се као врхунски добитак јавља осећање моралног задовољства због чињенице да чине добро дело и некоме помажу, због чегаје и њихов живот добио виши и потпунији смисао. Они истовремено саопштавају како је након доношења одлуке порасло и њихово позитивн осамовредновање, као и  потпуније разумевање других и њихових проблема. Донатори органа обично су високо образоване особе,  боље информисане о процесу трансплатације, које су чешће разговарале  о пресађивању са члановима својих породица који ову њихову одлуку подржавају. То су такође особе које су емпатичне, алтруистичне, врло често религиозне, нематеријалистички оријентисане и код којих тело не представљ а средишњу одредницу идентитета. Надаље, они имају реалнији однос према животу и смрти, односно немају неуротичан страх од властите смрти и процеса покопа и не одбијају спознају властите смртности, што су проблеми који се често јављају код оних који су противници  донације органа.