2018-12-13T12:24:29+00:00 13. децембра 2018, 12:24|

ЖИВОТ НА ДАР: Психолошки аспекти трансплантације-перспективе

Оливера Хајровић, специјалиста медицинске психологије  говорила је о психолошким аспектима донације са становишта даваоца, примаоца и медицинског особља. Какве су перспективе односно шта се може учинити по питању повећања броја донора.

Психологија и медији могу значајно утицати на повећање броја потенцијалних донатора. Истина је да је слобода воље сваког човека његово неприкосновено и врхунско право које мора бити уважено, али је исто тако истина да права слобода одлучивања постоји само у стању добре информисаности и одуства страха.

Емпиријским  психолошким истаживањима могуће је  систематски указати на чиниоце који мотивишу и који се супростављају донирању органа, као и на чиниоце који су одлучујући у промени ставова, а сви ови чиниоци  налазе се у особинама личности,  уверењима и страховима, као и у утицајима породице и шире социјалне заједнице. На овај начин, могло би се сазнати који су то делови популације на које је могуће и потребно утицати, а такође би били јаснији могући начини  ефективих утицаја.

Оливера Хајровић

Хајровић каже да је пред психолозима задатак осмишљавања и максималне хуманизације најосетљивијег тренутка у донаторском поступку који се тиче упућивања позива породици за експлантацију органа преминулог члана.

-Тачно  је да то није право време за додатно оптерећивање тешким одлукама, и да разговор може додатно отежати бол који чланови породице осећају због губитка. Ипак,  и у многим случајевима, то је једини тренутак када се овај разговор може обавити, а  од његовог исхода можда ће зависити нечији живот. Због тога га не треба избегавати, али га треба водити са изузетном пажљивошћу и свешћу о доживљавањима оних који су управо изгубили драгу особу.

Медијско извештавање може имати велику улогу у повећању броја потенцијалних донатора и то у смислу давања правих и потребних информација и у отклањању страха. У информисању је нарочито важно бавити се откаљањем незнања или погрешних уверења о самом процесу трансплатације, ставовима верских заједница према донацији, третманом донатора у болници и појмом мождане смрти. Такође је веома важно ширити свест о томе да пресађивање органа не може бити вредновано само са становишта „ дужности“, већ пре свега са алтруистичког становишта „даривања другоме“.

– Оглашавања би требало вршити на различитим местима, тако да обухвати што већи број људи, и требало би стално подсећати на то колики број људи чека на трансплатацију органа, односно  борити се против заборављања или игнорисања ове чињенице. Апели би требали  да наглашавају како би животи спашени даривањем органа могли бити животи наших рођака, пријатеља, комшија, да особа коју спашавамо живот може бити неко сличан нама самима, и да није важно што тог неког не познајемо и са њим немамо лични однос. Управо та асиметричност, односно непознавање примаоца органа, надилажење личних и дуалних односа, чину даривања даје посебну моралну и етичку ведност, закључује Хајровић.