Ана Благојевић је рукометашица коју је спортски пут водио од матичног костолачког „Рудара“ преко клубова из Шапца, Пожаревца, Исланда, Словеније, Фарских острва, Израела, Шпаније до Пољске где у граду Хожув крај Катовица од недавно брани боје „Ruch Chorzów“ који је у ОРЛЕН Супер лиги ове земље. Читајући текст са клупског портала посвећен Ани, посебно инспиративна реченица је да су њене вештине и одлучност на терену одлично појачање за предстојећу такмичарску сезону „Ruch Chorzów“-а.
Посебно занимљиво је да нашој успешној интернационалној рукометашици први спорт којим је почела да се бави и тренира био – фудбал.
-То је спорт који ме је најпре привукао. Вероватно да није случајно, јер су се фудбалом бавили и мој отац Миле али и деда Александар који је био голман. Како у време мог одрастања у Костолцу није постојао женски тим, фудбал сам тренирама са дечацима у клубу „Рудар“, објашњава нам Ана и наставља занмљиву причу откуд у водама рукомета:
-Моја старија сестра Марија тренирала је рукомет у ЖРК „Рудар“ а ја одлучила да након једног мог одем на њен тренинг и сачекам је да заједно одемо кући. Пратећи са трибина дешавања на терену у тренутку се све променило. Био је то преокрет и дан када сам увидела да рукомет је био прави спорт за мене. Од тада нисам пропуштала ни један тренинг а овај спорт постаје саставни део мог живота.
Ана Благојевић је завршила основну школу „Јован Цвијић“ а потом средњу „Никола Тесла“ са домом ученика у Костолцу. Како наглашава, уз спорт су је од малена занимали рачунари, најпре кроз игру а потом и као значајан сегмент савременог друштвеног и професионалног живота без кога се садашњи тренутак не може замислити. То је била одлучујућа одлука да као средњошколка похађа и заврши смер Електротехничар рачунара и по стеченој дипломи упише Смер рачунарство и инфоратика на Oдсeку Примeњeнe инжeњeрскe нaукe (нeкaдaшњa Висoкa тeхничкa шкoлa струкoвних студиja Пoжaрeвaц) која je дeo Aкaдeмиje тeхничких струкoвних студиja Бeoгрaд, држaвнe aкрeдитoвaнe висoкoшкoлскe устaнoвe. Након две, тренутно је успешан студент треће године којој спортске обавезе међународних размера не представљају велику препреку за учење и полагање испита.
Одувек ме је привлачио спорт
Ана је Костолчанка рођена у пожаревачком породилишту 16.новембра 1995. године. Уз старију сестру Марију одрастала је у породици мајке Виолете и оца Милета Благојевића проводећи безбрижне дане детињства у игри са вршњацима града на Дунаву.
-Несумњиво је да сам највећи део времена посветила чак и као предшколка посветила спорту, посебно играма које имају везе са лоптом. Готово по читав дан проводила сам на теренима иза спортске хале у Костолцу, где се за разлику од другарица нисам устручавала да са дечацима играм фудбал или тенис. Једноставно, одувек ме је привлачио спорт, истиче Ана.
ПРВИ ТРЕНЕР ШАРАНОВИЋ
Желевши да подробније сазнамо поједности о Аниној рукометној каријери, кроз разговор се враћамо у године почетака које нам описује:
– Мој први клуб био је „Рудар“ из Костолца а тренер са којим сам почела рад Богдан Шарановић. Прва такмичења су била у млађим селекцијама, али сам брзо дошла у први тим где сам играла са доста старијим саиграчицама. Њихово искуство на терену, подстрек тренера и руководства као и упоран рад уз напорне тренинге били су значајна основа и непроцењива помоћ да научим доста финеси, тајни и у игру унесем сопствени елан и идеје. Не бих желела да овом приликом запоставим и чињеницу да сам активно играла рукомет на песку који је тада био у повоју и тек почео да се као спорт развија код нас, вели Ана.
– Након „Рудара“ провела сам годину дана у женском рукометном клубу из Шапца „Мачва“ одакле долазим у тим „Пожареваца“. Потом следи каријера у иностраним клубовима. Најпре играм у екипи „Kopavogur“ на Исланду, онда словеначком „Žurd“ из Копера, „Neistin“-у са Фарских острва, „Bm Beti onak“-у у Шпанији и израелском клубу „Maccabi Arazim Ramat gan“, вели Ана Благојевић која је на утакмици Евро купа у Израелу, сплетом несретних околности покидала предње укрштене лигаменте.
Озбиљна повреда резултирала је хируршким захватом, али како каже, то је није спречило да ради оно што воли.
-После повреде и опоравка, вратила сам се у Србију. Последње две сезоне сам играла за женски рукометни клуб „Медицинар“ из Шапца, а данас, као што сте упознати, носим дрес клуба „Ruch Chorzów“ из Хожува који је у ОРЛЕН Супер лиги Пољске.
Посебан утисак победа над „Црвеном звездом“
На питање постоји ли меч у каријери који би издвојила, Ана вели да са сигурноћу не би могла да нам пружи адекватан одговор. Ипак истиче:
– Пре бих издвојила комплетну последњу сезону у „Медицинару“. Тада смо са најмлаћом екипом у Супер лиги успеле да изборимо учешће у Плеј оф-у међу четири најбоље екипе у Србији што је за нас на почетку сезоне био само сан. Свака утакмица била нам је од великог значаја. А нешто што је оставило утисак на мене била је победа против „Црвене звезде“ у Шапцу, која је те сезоне освојила дуплу круну.
У највећи лични успех сврстава проглашење за најбољу спортисткињу Браничевског округа 2016. године, док јој је драга богата колекција признања за најбољег стрелца и најбољег играча на турнирима у рукомету на песку.
НЕМЕРЉИВА ПОДРШКА ПОРОДИЦЕ
Имајући у виду Анину интернационалну каријеру и различита говорна подручја на којима је боравила и играла, посебно нас је занимало њено позвање језика и решавање ситуација у таквим ситуацијама.
-У прво време страни језик ми је био прилична баријера пошто нисам довољно познавала енглески којим се у већини земаља говори. Када сам први пут отишла у иностранство већ након три месеца савладала сам и ту препреку тако да ми је рукомет остао главна преокупација. Углавном, у земљама у којима сам живела и такмичила се, говоре матерњим језиком. Наиме, у појединим клубовима тренери не познају енглески те сам морала да научим основне језичке појмове а потом уђем и у озбиљнију проблематику знања језика говорних подручја у којима сам боравила и играла.
Највећу подршку у бављењу рукометом Ани пружају мама Виолета, тата Миле, сестра Марија и најбоља другарица Јована која је својевремено била у водама истог спорта. Како јој протиче просечан дан каже:
– Када устанем, направим доручак припремим се за јутарњи тренинг и то углавном буде теретана. Када се вратим са тренинга трудим се да што више одморим, прочитам књигу или одгледам серију, а поподне поново тренинг. Волим да шетам и упознајем град и средину у којој живим. Искрено, мало времена проводим у Србији. Када играм у иностранству углавном дођем за празнике када је пауза у лиги, и трудим се да то време које будем код куће проведем са родитељима, сестром и сестрићима Лазаром и Јаковом, испричала нам је Ана Благојевић и закључила:
– Након играчке каријере планирам да останем у водама спорта, јер је спорт за мене живот. Планирам тренерску каријеру, јер је рад са децом нешто што посебно волим и ценим. Мислим да своје знање и искуство могу да пренесем на њих.
Влада Винкић
Фото: Лична архива Ане Благојевић
