За сусрет са Виктором Јанкехом нисмо имали много времена јер га је већ наредног сата чекао одлазак у Београд. Фолклорац Културнo спoртскoг друштва „Бaмби“ Беч и пожаревачког ГАНИП-а на разговор је дошао са документацијом коју треба да однесе у Ансамбл народних игара и песама Србије „Коло“. Наиме, неколико дана пред наш разговор обавештен је да је постао део националног тима који 78 година сценско-уметничком презентацијом народне игре шири дух традиције широм света.
Рођен у Пожаревцу Виктор се због обавеза родитеља у дечачким данима преселио у Аустрију и тамо, настављајући школовање, кроз игру и песму наставио и нит српске традиције.
-Када сам у Бечу почео да се бавим фоклором пратио сам рад и наступе Националног ансамбла „Коло“. Гледајући мајсторе игре мој сан је био да се ухватим у коло „Кола“. Све је то било далеко, али сам се трудио на напредујем у окружењу где сам временом постао постао руководилац дечијих играчких група. Слушајући фолклорце који су желели и жалили што нису отишли на аудицију, ја сам ове године био одлучан. Пријавио се, отишао у Београд, у два дана представио тражене елементе и чекао. Резултати су стигли након десетак дана а мој сан је постао јава јер сам постао приправник у Ансамблу „Коло“. После толике жеље сада ми се отварају врата која сам давно желео да одшкринем, са поносом прича наш саговорник.
Музика у генима
Виктор је рођен 24.јула 2002.године у Пожаревцу од мајке Босиљке и оца Мирослава Јанкеха. Одрастао је уз старију браћу Андреја и Александра и посебно је поносан на музичку традицију своје породице и предака:
-Мама и тата су магистри хармонике и професори овог инструмента. Најстарији брат је завршио студије саксофона а други тренутно студира контрабас. Деда по татиној страни свирао је кларинет и трубу водећи један од најбољих џез оркестара у Словачкој док се његова супруга, моја бака, активно бавила фолклором. Са мајчине стране, мој деда Крле прелепо пева а породична легенда је да због одела није отишао на аудицију у Радио Београд. Његов рођени брат је трубач а ујак је сјајан хармоникаш кога у Хомољу по томе многи знају. Почивша баба Лена је волела музику само је певушећи, али је њен отац свирао виолону тако да у мојим генима има много музичких сегмената, говори Виктор.
ГРАЂЕВИНА УМЕСТО МУЗИКЕ
Викторово одрастање и детињство везано је Чачалицу, прецизније за топоним кога Пожаревљани знају као Крушка.
-Похађао сам основну школу „Десанка Максимовић“ у насељу Бусије која је била средина између нас „брђана“ и деце са Лучичког пута. После часова састајали смо се у школском дворишту где су нас везивали фудбал, вожња бицикла, размена сличица и друге игре. Занимљиво је да сам ја, када је о хобију реч, био свестран. Речју сваштар. Играо сам шах, бавио се аикидом и фудбалом а учио сам и клавир што је донекле и било логично јер сам стасавао у породици музичара, говори нам Виктор чије се школовање од 6. разреда наставља у Бечу.
– Како је најстарији брат тамо уписао студије саксофона, са њим је отишао и тата, док смо се мама, средњи брат и ја њима придружили након одређеног времена. У Бечу сам наставио основно школовање а потом уписао гимназију. Једна од препрека била је језик, али сам се захваљујући вољи и дружењу са вршњацима брзо уклопио. У почетку је било тешко у граду који је неупоредиво већи од Пожаревца, али сам велику подршку имао и од људи који потичу из нашег краја.
Чињенице да је Виктор Јанкех стасавао уз родитеље који су професионални живот посветили музици, тим путем кренула и оба старија брата а он као дечак овладао пијанистичким вештинама, нису били основа да његово опредељење крене у истом правцу.
-Несвакидашње, али опције којима сам тежио биле су медицина или грађевина. Тренутно сам у финишу основних студија грађевине а потом ћу се фокусирати на даље усавршавање у истом правцу, сазнајемо од саговорника који ипак није баталио породичну традицију и слободно време посветио фолклору.
– Почео сам са деветнаест година што није пракса јер играчи тог доба већ наступају у првом ансамблу. Истина је да ме нико није натерао да постанем фолклорац већ сам доласком у Аустрију почео да се интересујем за овај сегмент традиције и истражујем колико је значајан за један народ. Посебно ме је заинтригирала фрула коју сам набавио и као особа која познаје интерпретацију уз аудио и видео снимке савладао српске народне мелодије. Са друге стране било је и практичних разлога јер кад год сам отишао на неко славље седео сам и посматрао како други играју јер ја нисам знао.
– Први долазак на пробу у Културнo спoртскo друштво „Бaмби“ био је празник за моје очи. Пратио сам искусне играче и једноставно нисам знао где најпре да гледам: у ноге, тела, лица јер је све било вешто до савршенства. Иако су играли у тренеркама и патикама мене су опчинили спој музике и ритма са покретима и лакоћом којом су фолкорци владали. Просто су пренели енергију на мене. Потом сам разговарао са кореографом и руководиоцем Владаном Радојковићем који је својој сарадници Јелени Чуде предложио да ме научи првим корацима. За њу је то била мала ствар а за мене нешто божанствено. Наставио сам уз Илију Југу који ме је водио кроз свет фолклора. За мање од два месеца имао сам први наступ у оквиру „Бамбијевог“ октобарског концерта и то су биле Игре из Јасенице. Свестан да то није било перфектно осетио сам од колега „ветар у леђа“ и подршку да наставим.
Ангажовање у Културнo спoртскoм друштву „Бамби“ Виктор наставља као упоран и талентован играч не пропуштајући ни једну пробу нити наступ.
-На репертоару „Бамбија“ тренутно је 20 кореографија и свака ме вуче на свој начин. Једноставно, свака је другачија и има своје специфичности. Ако бих морао неку да издвојим то су Игре из Смедерева. Можда што је најближа нашем Пожаревцу, али и мом срцу. Када је о захтевности, усклађености покрета и кондицији реч, ту се издвајају кореографије југа Србије.
ФОЛКОРАЦ И У БЕЧУ И У ПОЖАРЕВЦУ
Виктор Јанкех у последње време често на релацији Беч – Пожаревац док је фолклорно ангажовање пре више година везао и за Градски ансамбл народних песама и игара Центра за културу у родном граду.
-Како је у Аустрији током лета пауза, а ја нисам могао толико без фолклора, уз помоћ друга дошао сам до руководиоца ГАНИП-а Стефана Станковића. Као неко са искуством прихваћен сам и постао део пожаревачког фолклорног миљеа. Како сам у родном граду читаво лето и више пута у осталим периодима године, уз пробе учествујем на бројним наступима. Свакако да ми је најдражи традиционални Новогодишњи концерт а ту су и турнеје по Србији, Севереној Македонији, Турској, Грчкој… То је за мене ново искуство јер је рад нешто другачији него у Бечу, кореографије такође и што је најважније: од колега сам научио много тога, каже Виктор који је ове године имао прилику да се појави на Сестрољинским данима Преображења у Пољани где је као фрулаш извео пар народних мелодија и сплет кола.
Просечан дан нашег саговорника почиње учењем и припремама за факултет. Потом се посвећује музици: најпре фрула а у зависности од времена и расположења ту су клавир и гитара. Истиче да је чест на богослужењима а због физичке кондиције коју захтева фолклор редовно вежба у теретани. Вече је резервисано за одлазак у Друштво „Бамби“ и пробе. Када је у Пожаревцу, време проводи у родној кући на Чачалици уз деду Стојадина Крстића – Крлета и другарима из ГАНИП-а.
-Радујем се предстојећем периоду и даћу све од себе да оправдам поверење стручних људи у Ансамблу народних игара и песама Србије „Коло“ који су ми пружили велику шансу. Наравно, видећу шта време носи док је чињеница да ме очекује много рада кога се не бојим већ радујем из дубине душе и срца, каже на крају Виктор Јанкех.
Д.В.