У просторијама Удружења „Кључ“ у Жабарима, у организацији Центра за културу „Војислав Илић Млађи“, а под покровитељством Општине Жабари, у четвртак, 27. фебруара, одржан је трећи Књижевни сусрет поводом доделе књижевне награде „Завичајно звоно професора Вучковића“.
Ова манифестација посвећена је преминулом професору српског језика и књижевности Драгославу Вучковићу, угледном педагогу и просветном раднику, значајном подухватнику у култури Браничевског округа, посебно у родној Ореовици.
КЊИЖЕВНА НАГРАДА ДУШАНУ МИЈАЈЛОВИЋУ АДСКОМ
По оцени овогодишњег селектора Миливоја Трнавца, за најбољу необјављену завичајну песму, одабрана је песма „Ход унатраг“, аутора Душана Мијајловића Адског из Ниша. Исти аутор награђен је и за најбољу краћу причу под називом „Жишка на пупку“.
Поздрављајући госте, директорка Центра за културу „Војислав Илић Млађи“ Јелена Стојадиновић истакла је да је конкурс сада међународни, јер су пристизале песме и приче из земље региона, Бугарске, Босне и Херцеговине, Црне Горе.
-Приспело је 50 песама и 27 прича. Овогодишњи селектор Миливоје Трнавац одлучио је ко је написао најбољу причу и песму. Осим дела која су написали награђени, у Зборнику који ће се штампати следеће године, наћи ће се и по десет одабраних песама и прича, рекла је Стојадиновић подесетивши да одржавањем овог књижевног сусрета организатори изражавају захвалност професору Драгославу Вучковићу за све оно што је урадио не само за родну Ореовицу и општину Жабари, већ и за читав Браничевски округ.
Образлажући конкурс и пристигле приче и песме селектор Трнавац истакао је да Центар за културу „Војислав Илић Млађи“ из Жабара, као организатор, може бити задовољан бројем учесника на конкурсу за 2025. годину.
-За по једну награду, те још за по једну – две или коју више страницу, за још по десет редова из обе категорије, одабраних за објављивање, надметало се 49 трагача, 15 аутора са по две песме, а прозних 27 . Од укупног броја учесника њих тридесет и шесторо конкурисало је само у једној категорији , док се тринаесторо окушало у обе категорије. Према квантитативним показатељима и нарочио по садржинској структури приспелих радова, може се закључити да је за три године, колико траје конкурс, превазишао просторне оквире Општине Жабари и Браничевског округа. На њему учествују не само ствараоци из Србије, већ и из суседних земаља. Сви они, у складу са животним, образовним и књижевним искуством, исписују српским језиком своје тескобе и бекства из њих, туге и радости, снове и стварност, промишљање о свету у коме живимо и жеље да тај свет буде што лепше место у коме опстајемо, нагласио је Трнавац.
– За позиционирање конкурса на респектабилан културолошки ново, потребни су и одговарајући књижевно – уметнички квалитети остварења којима се учесници надмећу за признања. Ове, 2025. године било је дела такве атрибутивности. То је допринос литерарних стваралаца „Завичајном звону професора Вучковића“. Ипак утисак је да већини од њих, нарочито ако су из млађих генерација и ако желе да у књижевности оставе траг предстоји процес едукације, рекао је селектор.
ХОД УНАТРАГ
Према речима Трнавца, ауору песме „Ход унатраг“ Душану Мијајловићу Адском, као најуспелијем остварењу са одговором на тему, припада заслужна награда.
-Испевана невезаним стиховима, песма одржава савремене токове у српској поезији задржавајући у својој структури све битне одлике добре лирике, лапидарност, ритмичност , емоционалност и језичко – стилски колорит. Исти песник, даровао је Завичајном звону и песму „Буре пелина“ која ни у чему не заостаје за награђеном. И једна и друга обрасци су за стиховање уопште, а у овом случају и о завичајним темама. Заступници класичне књижевно – теоријске школе рекли би „ Речима тесно, мислима пространо“.
Што се тиче првонаграђене приче, завредео је исти аутор, са причом „Жишка на пупку“ . Прича је реалистичка, са индиректним одговором на тему.
-Посебну драж даје јој топлички идијолект прожет мудрушћу народних умотворина . Обликована је као монолог неименованог Топличанина, зашлог у године који за себе каже „Чекам смрт да ме унађе, ил ја њу“. Свом саговорнику, који је у ствари само слушалац, обраћа се као синовцу. Дотичући се свакодневних догодовштина, приповеда о себи и људима из свога Дола, села који настаје. Уметањем у тај миље историјских збивања и учесника у њима аутор причу узноси у сфере метафорике. Жишка на пупку опомиње да се стално подсећамо на наук учитељице живота зване историја, закључио је Трнавац.
Том приликом селектор је рекао да ствараоци који су добили признање имају разлог за радост.
-Нека им признање буде и подстрек да културу свога писања континуирано унапређују. Оним другим порука да се не обесхрабре. Нека их не заболи ако се селектор огрешио о њихове радове. Истовремено изражавам уверење да ће племенита мисија Центра за културу „Војислав Илић Млађи“ из Жабара, у годинама које предстоје и квантитативно и квалитативно бивати све плодоноснија и да ће конкурс „Завичајно звоно професора Вучковића“ трајати као изазов за стицање и потврду личног имена и презимена са атрибутом Писац, рекао је Трнавац.
НАЈБОЉЕ ПЕСМЕ И ПРИЧЕ
Десет одабраних песама ове године за Зборник су: Буре пелина“, Душана Мијајловића Адског из Ниша, „Где (ни)сам“, Живка Маџаревића из Гојне Горе, „Мајке, обрамке, котлајке“ и „Ајдучка падина“, Томислава Ђокића из Скорице, „Свици у граду“, Драгице Драге Грбић из Вишеграда, „Завичајни незаборави“, Живојке Милић из Црљенца, „Дунав и Језава“, Љиљане Терентић из Смедерева, „Завичај на самрти“, Јована Н. Бундала из Београда, „Шкриња сећања“, Миланке Голубовић из Пожаревца, „Не могу“ Љубише Грујића Грује из Пожаревца (песме),
Десет одабраних прича за су: „Да ми није пса, заборавио бих да говорим“, Чеда Недељковића из Београда, „Здравица“, Валентине Вање Дабић из Смедерева, „Зов завичајног озарења“, Живојке Милић из Црљенца, „Прича о мом Лајковцу“, аутор непознат, „Колевка Живота Кућа“, Славице Д. Дамњановић Саше из Бачке Паланке, „Свој на своме“, Данијеле Божичковић Радуловић из Малог Црнић, „Наша цигла“, Драгице Драге Грбић из Вишеграда, „Трешња мога детињства“, Слободанке Давидовић Вучковић из Београда, „Завичај зове“, Драгане Јевремовић из Пожаревца и „Завичајна кућа“, Верице Раденковић Митровић из Ниша.
И.Р.
Фото: В. Милић