Србољуб Срба Симић: Живот даривао коњарству

Сопствени век посветио је коњарству и коњичком спорту у коме је прошао све дистанце: од рада у штали, преко тренирања грла, поткивања до учешћа у стотинама касачких трка. Искрен је да у каријери није имао велики број шампионских титула али му је у сећању година када је од отварања до затварања сезоне локалних трка остварио чак 18 победа.

Током каријере која је трајала до 2007. године на стази је био препознатљив по белом дресу са црним туфнама а у тренингу са коњима по стрпљењу и бризи за њих. То је у најкраћем Србољуб Срба Симић. Данас пензионер, са колегама из Коњичког друштва „Кнез Михајло“ редован је на пожаревачком хиподрому и радо се сећа минулих деценија.

Основну школу готово да је завршио у Топоници, али ју је са четрнаест година напустио. Наиме Срба и његов брат Мирослав устајали су рано бринући се о коњима а када је почео да вози касачке трке није било више места за школу којој се вратио после низа година. Први коњ кога је упрегао у сулке и са њим се надметао била је заправо кобила Лидија коју је возио наредне четири године.

– Почео сам на хиподрому у Топоници када ме је отац Бели посаветовао да се потрудим и не будем први. Тако сам на првој трци био други. Уследила су касачка такмичења у Лозовику, Осипаоници и тада мени далекој Суботици а потом и у другим местима. Друго грло било је Целија која се ждребила, али достојно истрчавала трке, говори Симић чији се брат Мирослав у међувремену одлучио да каријеру настави у Аустрији где су услови били далеко бољи.  

На сулкама до Београда

Србољуб је рођен 1952.године у Великом Селу одрастајући у породици мајке Душанке домаћице и оца Радослава Симића кога су у селу звали Бели. Уз брата Мирослава Срба је у детињству највише времена проводио у игри са другарима из села а када је почео да ставасава активно се укључио у сезонске радове и обавезе породице којој је пољопривреда била основ опстанка.

-Наше домаћинство било је велико и у њему су се узгајале бројне врсте домаћих животиња међу којима и радни коњима намењени вучи, орању и сличним пословима. Са нама су живели деда Миодраг и баба Драгиња која је рано преминула. Како су се у стишким селима одржавале трке коња, деда Миодраг је био велики љубитељ трка и посећивао их. Зато је купио грло Дико и одлучио да се мој отац Бели са њим такмичи, али искључиво у касачким тркама. Набавио је сулке и сам тренирао Дикоа док се тата Бели такмичио. Сећам се да је за једну трку отац читав дан лагано на сулкама ишао ка Београду где се такмичење одржавало јер нисмо имали услова да све то повеземо. Тамо су преноћили а сутра одморни наступили на трци. Како је Дико био пастув почео је да мења нарав и после 4 године је продат. Толико година је трајала и такмичарска каријера нашег оца након чега смо у сулке сели прво ја а после и брат Мирослав, прича Срба Симић.

АУТОРИТЕТ ЧИКА БЛАГЕ УРОШЕВИЋА

У прво време Симићи су сулке куповали у Суботици где их је по наруџбини израђивао мајстор чије име се временом избрисало из сећања, али оно што је остало је име Линфилд – грло којим се Србољуб се надметао и побеђивао на хиподромима у Београду и Суботици. Озбиљан рад и ангажовање довело је нашег саговорника на ниво који је захтевао квалитеније основе и асоцијацију која носи атрибуте значаја и традиције. Постаје члан Коњичког друштва у Пожаревцу које је тада носило име „Вељко Дугошевић“.

– Међу сјајним људима овде сам упознао био је и Благоје Урошевић. Такав човек дуго неће да се роди. Он је имао ауторитет, поштовао сваког од нас,  али смо и ми безгранично поштовали њега. Као и у сваком спорту и у коњарству постоји ривалство, дође до неслагања, свађа. Чика Блага је све то знао да доведе на своје место јер је био изузетан, поседовао тактикту и како му је кум и дао име – у свему је био благ. Умео је да препозна добро у вама а Бог га даривао да препозна душу коња које је обожавао, вели наш саговорник кога је интересовање ка коњичком спорту својевремено одвело у Немачку.

-Тамо сам отишао са оцем који је имао жељу да се опробамо у иностранству. Ипак, то је за нас био јако велики корак. Учествовали смо на мањим тркама у Хамбургу и радили тренинге. Без обзира на све у Југославију се нисмо вратили без знања. Пажљиво посматрајући научио сам поткивање коња а како је мој брат већ био у Аустрији донео је нешто другачију технику коју сам комбиновао са оном из Немачке и почео да је примењујем овде. Прво сам на пожаревачком хиподрому поткивао коње Драгог Мишића а сећам се да је овај посао пре мене радио извесни чика Ђорђе, казује Симић који нам је визуелно објаснио јединствен систем рада који је примењивао без помоћника.

Сећајући се бројних трка Србољуб нам говори како коњу након загревања често спадне потковица. Тада на ред ступа његово знање када се у најкраћем року причврсти постојећа или стави нова. Године чланства у пожаревачком Коњичком друштву „Вељко Дугошевић“ а данас „Кнез Михаило“ Симићу су протекле у поткивању и тренирању коња као и редовном учешћу у касачким тркама.

-Учествовао сам на првомајским, седмојулским и такмичењима у оквиру Љубичевских коњичких игара. Ипак, у почетку су моји коњи били слаби тако да сам често био у сулкама које су вукла грла која у туђем власништву. Квалитетна инострана грла поседовао је Драги Мишић који је пажљиво бирао возаче. На инсистирање чика Благе Урошевића који је пратио мој рад, пласмане и победе Мишић ми је дао одрешене руке да возим трку у Чачку са његовим коњем. Како сам освојио друго место рекао је: „Ти од данас возиш моје коње“ и ја сам се неколико сезона надметао са Мишићевим грлима, сећа се Срба.

Не заборављајући да је својевремено због коња запоставио школовање Србољуб Симић након извесног времена наставља где је застао и после неколико година стиче диплому Саобраћајне школе у Загребу. Тада се животне и спортске навике мало мењају јер се најпре запошљава у Месној индустрији Пожаревац а потом у Југопетролу где је возећи цистерну дочекао и пензију.

Достојанствени Звонко Богдан

На касачким тркама Симић је упознао много истомишљеника. Међу њима је и наш прослављени певач староградских песама Звонко Богдан.

-Често смо били ривали на стази, али признајем да је увек био бољи. Наравно грла која су вукла његове сулке била су сјајна, из скупих штала. Памтим га по томе да је имао свој став и посебно држање пре и после трке. Спортски елегантан, када дође поздрави нас и са рукама на леђима мирно чека да му сарадници припреме коња. То је време када се концентрише на трку. Када победи радује се, када није међу првима спортски прихвати резултат. И једно и друго са мером и достојанствено, испричао нам је Србољуб.

ПОДРШКА ПОРОДИЦЕ

Када је о приватном животу реч, љубав ка коњарству нашег саговорника није спречила да породичну заједницу обогати још једним чланом. Почетком седамдесетих година за животну сапуницу изабрао је Драгицу која му је подариле две кћери: Мају 1973. и Сању 1977.

-У то време живели смо у Великом Селу а у Пожаревац смо се доселили 1980. године. Наравно, са нама су стигла и четири грла која су смештена у хиподромске штале а њихов узгој заинтересовао је обе ћерке. На жалост Драгица која ме је храбрила пред сваки наступ овај је свет напустила 1991.године што је био велики ударац и једно време нисам тркао, казује наш саговорник који се после извесног времена вратио на стазу и упознао особу која му постаје друга животна сапутница.

-Након једне трке пришла ми је жена која је годинама водила своју евиденцију о тркама, редоследу на циљу, именима коња што ме је изненадило. Када сам видео колико се разуме и колико је педантна у томе, позвао сам да ме прати на тркама. Коњи су нас зближили и она је постала моја друга супруга. То је Гоца која и сада води евиденцију о сваком грлу. Временом је и ћерка Сања постала везана за коњарство. Она сада помаже супругу Срђану који комплетно брине о коњима које данас имам: Ламентин АТ, Елза, Лилијана и Лантара, рекао нам је Срба чија грла данас вози Бранислав, син чувеног Ивице Мукића.

Уз супругу Гоцу велику подршку има од ћерки Маје и Сање и зетова Саше и Срђана. Стицајем околности Срба је недавно у штали доживео повреду, али се „подигао на ноге“ и опет је свакодневно на пожаревачком хиподрому. Када обиђе шталу и са Сањом и Срђаном нахрани грла, седне код Рајка у овдашњи ресторан и уз кафу са Јовицом, Новицом и кумом Добрицом проведе време док ћерка и зет не прошетају коње. Тако из дана у дан до почетка касачке сезоне која с пролећа почиње у Суботици а завршава се касне јесени у Панчеву. У међувремену ту су састанци секција касача и галопера.

-Наш хиподром је уређен као никада до сада. Овде сам провео деценије и морам да кажем да је данас то простор за пример. Услови су сјајни а штале преуређене готово до савршенства. Уз су нас школовани људи који брину о свим детаљима као и о потребама чланова Друштва што је не само поштовање већ и далеко више од тога, закључује Србољуб Срба Симић.

Влада Винкић