Ватромет мушкатли, петунија и бројног другог цвећа у поприлично топлом пластенику Душана Дулета Станковића било је окружење у коме смо започели разговор са овим службеником СО Велико Градиште, узгајивачем цвећа и аутором до данас написаних 28 књига.
Знамо да цвеће боље успева уз музику а овде се уверавамо да биљкама прија песма „Станите дани станите ноћи, станите године“. Здушно је певуши и наш домаћин коме стихови буде сећања а нама нуде занимљиву и несвакидашњу причу са обале Дунава.
БОЉЕ ЈЕ ДА ЖЕНУ ПОСЛУШАШ ИЗ ПРВЕ
Како прича Дуле, живот му се променио из корена када се оженио учитељицом у селу Миленом Илић и са њом добио двојицу синова: Небојшу и Игора.
-Она је волела цвеће и баштованство а ја не. Али, временом сам променио мишљење. Знате, супругу треба послушати из прве јер ако не буде тако она ће своју идеју понављати све до тренутка када схватиш да си на крају „легао на руду“. Када сам се уверио да је жену боље послушати из прве већ сам био не само у старт машини већ далеко на стази. И верујте – боље је тако. Тада сам се осврнуо на дотадашњи живот и увидео да је човек предодређен да буде оно што јесте без обзира на школу коју је завршио. Наравно сетио се детињства, својих родитеља и посла којим су се они бавили а ја покушавао да избегнем. То су закони природе које не можемо да променимо. Почео сам да проучавам цвећарство, путовао по Холандији, Немачкој, Француској, Аустрији и другим европским земљама. Сваке године све више смо напредовали тако да је моја породица, без лажне скромности постала један од већи произвођача цвећа у Србији, прича нам Дуле Станковић.
Радник Општинске управе Велико Градиште од 7 до 15 часова у пластенику је проводио преостало време до 22 сата. Организовао је дане цвећа и сајмове у Кусићу, Великом Градишту, Пожаревцу, Петровцу на Млави, Голупцу…
-Тако може да ради човек док је млад јер је попут реке: у почетку јак и снажан и руши све пред собом. Кад река улази у равницу постаје мирнија и спокојнија. Баш као и човек са годинама. Од четрдесете сам се окренуо мирним и спокојнијим пословима. Конкретно писању. За мене је то занат који доноси мир и спокојство. Цвећарска знања и искуства из Европе најпре сам преносио као дописник листа „Добро јутро“ а током 2008. и 2009. године као главни и одговорни уредник часописа „Цвећар“, објашњава Станковић који је све написано преточио у књигу „Гајење и неговање цвећа за кућне баште, јавне површине и паркове“.
Књига је доживела велики успех и више пута штампана у неколико хиљада примерака.
Јединци наслеђују имање и послове родитеља
Душан Дуле Станковић рођен је 15.априла 1962.године у Пожаревцу као син јединац од мајке Љиљане и оца Војислава.
-Одрастао сам у селу Кусићу поред златоносне реке Пек. Нисам много маштао шта ћу бити када одрастем. Као јединац морао сам остати на селу и наследити рад родитеља који су се бавили баштованством. Тако је то било седамдесети година прошлог века. Јединци се не школују већ наслеђују имање и послове својих родитеља. Требало је да постанем баштован. Нисам волео да учим. А и зашто бих учио када ћу се са школом или без ње опет бавити пољопривредом. Био сам врло добар ученик. Ништа посебно. У средњој школи једва прошао први и други разред, али зато већ у трећој и четвртој био одличан. Можда је то била моја подсвесна идеја не бих ли би побегао од пољопривреде и баштованства, каже Дуле који данас ни минут не би могао да замисли без баштванства и узгоја цвећа.
ЖИВЕТИ И УМРЕТИ У СРПСКОЈ КАФАНИ
–Са дужним поштовањем сетио бих се професора српског језика из средње школе почившег Радише Стокића из Мајиловца и истакао његов утицај. Није срамота да поменем како сам код њега више пута добио јединицу на писменим задацима јер нисам погодио задату тему. После је говорио: „Дуле, да ти нисам давао јединице можда никад не би написао ни једну књигу“ што ме је оснаживало и храбрило. Био је лектор за више од половину мојих књига а прве су биле, као што сам рекао, о цвећарству, вели Станковић и додаје:
-Ако је цвећарство била моја прва велика љубав друга и трећа, не рачунајући породицу, биле су кафана и писање. Волео сам градиштанске кафане. У њима има много паметни људи а међу столовима и полупразним чашама свашта се чује. Посебно мудре приче. Слушаш, запамтиш и запишеш. Тако је настало пет књига шаљивих прича и на крају роман „Живети и умрети у српској кафани“. Овај роман у издању Чигоје како и назив каже представља сторију која обимно и на занимљив начин приповеда о типичној српској кафани.
Како наш саговорник каже, чита се у једном даху а има интересовања да се по њему сними телевизијска серија налик на оне које су се снимале седамдесетих година прошлог века: серија која има душу.
-Моја четврта велика љубав је историја. Посебено историја нашег краја коју сам у слободно време проучавао. Проводио сам сате и дане истражујући историји нашег краја у завичајноом одељењу Народне библиотеке у Пожаревцу код Татјане Живковић и историјским архивама Србије, Будимпеште и Беча. Тако су настале монографије „Голубац и околна села кроз векове“, „Градиште и околна села“, „Петровац на Млави о околна села“, „Кучево и околна села“ и на крају „Земља Браничево, села и градови кроз векове“. Обимно дело од преко шест стотина страница. Могло је и више, али би било и превише. Ту бих истако и велику захвалност начелнику Браничевског управног округа Александру Ђокићу који је подржао издавање овог капиталног дела за наш округ.
ЈУНАЦИ, РАТНИЦИ И СРПСКА ИСТОРИЈА
Романи које као аутор потписује Душан Станковић посебна су прича. Сви су делимично везани за Браничево.
-Роман „Херој рамске тврђаве“ је ратно љубавни роман који код читалаца изазове понеку сузу. „Први витез Европе“ је роман о боју за Голубачку тврђаву. Ускоро би требало да се преведе на пољски језик. А онда трилогија „Јунаци и Мученици“ коју би требало да прочита сваки становник земље Браничево. Први део је прича о краљевима Драгутину и Милутину који освајају земљу Браничево и ту остављају свог војводу Брана да досељава српски народ. „Милош и Зосим“ је други део који приповеда о рођењу и одрастању нашег нејвећег јунака Милоша Обилића у земљи Браничево и његовом пријатељству са монахом Зосимом. Трећи део роман „Бој на Косову“ је прича о одласку браничевски ратника у бој на Косову. Прича о дванаесторици одабраних ратника који су убили Мурата. Постоји и озбиљна идеја се по њему сними нова верзија филма „Бој на Косову. Цела трилогија има преко 1000 страница и подвиг га је прочитати. Роман „Београд сан једног ратника“ је прича Деспоту Стефану Лазаревићу и настанку Београда као престонице српског народа, вели Дуле.
Посао у Штабу територијалне одбране
-После средње школе уписао сам Факултет политички наука у Београду. Прво међународни смер, онда новинарство а завршио друштвено политички. По завршетку факултета путовао сам по Европи, али нисам био сигуран шта би радио у животу. Како сам војни рок служио у Школи резервни официра у Билећи и постао потпоручник у резерви добио сам понуду од Штаба територијалне одбране у Великом Градишту да радим што сам и прихватио, сећа се Станковић.
Редован канцеларијски посао, производња цвећа, истраживање и писање. Душан то данас ради са мером када стигне и искрен је: све што може данас остави и за сутра.
-А кад ме позову уници Тодор, Арсеније или унуке Дуња и Хелена остављам све и скупа идемо на пиво и сладолед. Наравно они пиво а ја сладолед. Таква је данас мода, каже уз велики осмех и додаје:
-Сећам се да ме је једном председник општине питао кад стигнем да дођем на посао и одрадим све што треба, бавим се цвећарством и пишем књиге? Размишљам како да му објасним па се сетим приче кад су стоногу питали како иде на сто ногу. Она као и ја пред председником почела да размишља. И кренула да се саплиће у превеликом размишљању како је то могуће. Знате, некад нас превелико размишљање спутава у многим стварима. Посебно малим. Живот не траје 1000 година већ много, много краће. Зато треба живети и проживети, закључује Душан Дуле Станковић.
Д.В.