Прву од 21 самосталне изложбе Радославка Рада Пејић имала је у Паризу 1971.године (Guillbert Etc) док је илустрацијама и поезијом заступљена у „Зборнику радова за културу Пожаревца“ чиме је њен уметнички израз сврстан у део савременог културног наслеђа нашег града. Сликарско стваралаштво представила је на више стотина колективних изложби док њена дела красе бројне колекције и галерије како у земљи тако и у иностранству.
Завидан је и број књига које је ликовно обликовала. Са Златијом Радовановић и Бранком Максимовић аутор је збирке поезије „Ткаље“ док јој је пред наш сусрет уручен најновији број часописа „Мајдан“ у коме је заступљена поетским радовима које нам је прочитала из душе.
Међу бројним приказима еминентних домаћих критичара пажњу нам је привукло пар реченица којима је најлакше представити готово читав опус наше саговорнице:
„У стваралаштву Радославке Раде Пејић огледа се дуг, искрен пут уметнице која својим делима изражава душу, веру и љубав према човеку и природи… У стиховима као и на платну, Рада тка свет из светлости и таме, из боли и праштања. У њима се осећају додири природе, благост вере и женска постојаност…“
Чињеница да је немерљив уметнички траг оставила подно Чачалице на тромеђи Мораве, Дунава и Млаве, Рада поносно истиче да су њени преци по оцу и мајци као и она сама Топличанка. Вели да јој је клица шопска из пусторечанско – јабланичког краја. У Пожаревац се доселила 1964.године када је отац Храна добио посао у овдашњем СУП-у. Петочлана породица Пејић усељава се у тек купљену кућу у Метохијској улици а период се поклапа са Радиним сазревањем уметничког дара и поласком у Учитељску школу.
-У то време Учитељска школа држала је до свестраног образовања, јаке дисциплине и великог поштовања професора који су нас даривали знањем и готово родитељском љубављу. Ликовно је предавала Нада Пејчић а ја, гладна уметности, постајем њен велики поштовалац и пријатељ. Професорка Нада имала је несвакидашњи таленат да једноставно слика руком без боја и четкица. Није шала: њеним покретима настајала су најлепша дела расплинутих боја, невероватних нијанси, склада и игре светлости која сам у својој машти доживела и видела. Са друге стране, њена предавања давала су још једну димензију којом сам не померајући се из школске клупе обишла готово све светске музеје, прича нам Рада Пејић која се по стицању дипломе Учитељске школе 1969.године удаје и са супругом одлази у Париз.
Радославка Рада Пејић рођена је једног јануарског дана у Горњем Коњувцу крај Бојника у породици мајке Добринке и оца Хранислава. Одрастала је уз сестру Зорицу и брата Драгана памтећи породичну традицију и догађаје из живота својих предака.
-Мајка потиче из угледне и имућне породице Димитријевић из Дубова. Љубав ју је повела својом стазом: Одрекла се изобиља и удала за Хранислава, потомка честитих печалбара добре душе, вредних руку и веселе нарави. Душан, мој деда по оцу, кроз живот је много пута показао врлине које је носио у генима а ја посебно издвајам догађај из дана заробљеништва у Немачкој. Када су му рекли да је само роб и да нема никаква права побунио се због чега су га стражали везали, бацили на земљу и пред осталим зарољеницима наредили да гласно каже: „Ја сам роб“. Повикао је: „Гледајте људи, везан сам, али мрдам палац ноге! Док га померам својом вољом ја нисам роб!“
-Баба по оцу Спасенам преживела је стрељање од стране Бугара у Бојнику и често говорила: „Нико не треба да се ставља изнад травке и воде капке“.
ПАРИСКО ДОБА
Отварајући ново поглавље живота, наша саговорница у Граду светлости стиче нова ликовна искуства упознајући се са савременим ствараоцима и њиховим сликарским токовима. Но, овај период доноси познанства и са бројним уметницима светског гласа других области.
-Као једно од немерљивих догађаја је познанство са најчувенијим пантомимичаром у историји, великим Марселом Марсоом. Како је моје виђење уметности широког дизајапазона, прелепе тренутке проводим у музичким театрима где уживам уз предивне мелодије и упијам савремену сценографију, сазнајемо од Раде која упознаје опатицу Ана-Мари.
-Наше дружење резултира организовање међународних дружења. Реч је о занимљивим програмима кроз које су се уметници земаља из свих делова света представљали сликама, музиком и плесом. Била је то јединствена прилика не само за ширење пријатељства већ и упознавања и ширења различитих националних културних и фолклорних вредности.
Богатија за немерљиво париско искуство Рада Пејић се 1975.године враћа у Пожаревац. Како не налази посао у просвети постаје студент туризма паралелно радећи у предузећу „Авала“. Два нова пута која јој се отварају у животу не спутавају њену духовну и стваралачку нит. Сваки слободан тренутак посвећује најпре породици а потом уметности. Пише поезију и прозу, слика у готови свим техникама док инспирацију налази у самом животу и вечној борби добра и зла.
-Дуго сам била самостални уметник активно учествујући у културном и уметничком животу Пожаревца и околине. Посебно сам поносна и радо се сећам времена када сам у свом дому организовала промоције књига, песничке и уметничке вечери. Издвојићу наступе класичне музике и чињеницу да сам за госте имала велики број стваралаца чија имена многи значе у свету домаћег филма, сликарства и музике, вели Пејић.
-У мојој фамилији има пар занимљивости везаних за љубав према уметности. Мој брат од ујака Милутин током студија у Нишу тајно је уписао и студије сликарства. Отац Хранислав аматерски се бавио глумом и фолклором. Ћерке моје братанице Марије Леа и Лена које живе у Немачкој, студирају сликарство, дизајн и примењену уметност. Сестричина Александра Васић, просветни радник, врхунски је сликар аматер. Каже: „Ушао вирус у њу док је као дете цртала у мом атељеу и нема лека“. Зато данас ужива и слика, уз осмех каже Рада Пејић.
СЛИКАР ЖИВОТА
Разговор са уметницом пружа нам занимљиве детаље да је минулих деценија организовала сијасет мултумедијалних догађаја у Пожаревцу, Костолцу, Сурчину…
-Ту су и ликовне колоније код Димитрија у Жагубици, Антонија у Винцима и посебне жене занимљивих идеја, непресушне енергије и великог стрпљења Зорице Митић у Батуши. Учесници и домаћини – сви смо били велика породица без обзира на професију, порекло и таленат. Спајала нас је позитивна енергија и искреност, дивили се неописивој лепоти природе и ширили племенитост идеја. Са друге стране, нисмо се либили да кроз овакве сусрете критикујемо нељуде, алаве душе, особе које су попут робота слепо испуњавали туђа наређења и робовским радом „лечили“ неиспуњене болесне амбиције њихових надређених, искрена је Рада.
-Нисам особа која јури награде и признања и себе сврставам у пчелице радилице. Тај пут ми је трасирала професорка Нада Пејчић док не могу да изоставим имена која су ми пружала подршку у организацији изложби. То су Јелица Милојковић и Виолета Томић. На жалост, све више ми недостаје време када смо живели уз реченицу „Дај један гриз“. Нема те непосредности и духа који су поједини људи својим присуством ширили око себе. Један од њих био је Гавра Мудрински а много таквих особа чинило је специфичан пожаревачки миље који данас живи само у сећањима и неком ликовном или књижевном делу. Уз поменуто и чињеницу да лагано пропадају и нестају куће које су чиниле душу града а на њиховом месту ничу разнолики облици безличних објеката, ја сам читав циклус слика посветила управо некадашњој архитектури Пожаревца.
Рада Пејић у сликарству користи уље на платну, оловку, акрил, уљани и суви пастел. Радила је на стаклу као и коришћеним рендген филмовима. Члан је Удружења ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“ где је својевремено била председница. Посебно истиче пројекат „Сликом за мир“ који је на њену иницијативу релизован током бомбардовања СР Југославије уз учешће 25 сликара са преко 350 радова.
-Трудим се да свако дело што пренесем на платно јер се бојим да ће ми идеја брзо отићи. Једно време сам одмах по добијеној инспирацији идеју најпре записивала кроз песму а потом оживљавала на платну. Себе сматрам сликаром живота јер кроз дела реагујем на оно што видим и чујем. Некад похвалом, некад негодовањем, каже Рада Пејић и закључује:
-Моје стваралаштво заправо је борба и молба за живот човека уз поштовање закона природе и енергију неба која нас обасипа сваког трена. Како се види на сваком кораку постали смо не само зависници већ и робови вештачке интелигенције. Њене марионете. Зато је дошло време да из почетка покренемо љубав ка животу учећи од пчела, мрава, лептира, биљног света… Речју: вратимо се коренима природе јер ће нас тренутни хлад технолошке крошње под којом пландујемо неумитно увући у мрак где и сами постајемо машине. Живот је борба падања и узлетања а ми не смемо да заборавимо да смо део природе.
Д.В.