У Ореовици код Жабара, у недељу, 4. октобра, организована је двадесет и четврта по реду културна манифестација „Дани Војислава Илића Млађег“.
Свечаној академији под називом „Воји у част“ претходили су полагање цвећа крај спомен обележја предака Војислава Илића Млађег, као и представа за децу „Ми се не ругамо“, у извођењу Позоришта „Велики мали принц“ из Београда.
У Основној школи у Ореовици приређено је песничко вече, на коме су своје песме читали песници из Браничевског округа.
Централна свечаност у Дому културе била је посвећена Војиславу Илићу Млађем, песнику чији су стихови обележили једно од најславнијих, али и најтрагичнијих доба наше историје.
ЖИВЕ СЕЋАЊА НА ПЕСНИЧКОГ ГОРОСТАСА
Директорка Центра за културу Јелена Стојадиновић истакла је да је циљ ове манифестације оживети сећање на песничког горостаса какав је био Воја.
Она је подсетила на три велика стуба његове поезије: трагични лични удес, религиозност и духовност и родољубље и епопеја страдања.
-Често се у нашем народу каже да велика страдања рађају велике песнике. Ако је ико својим животом и пером потврдио ову истину, онда је то био Војислав Илић Млађи. Рођен у питомој Ореовици, са душом осетљивом на сваку нијансу људске патње и лепоте, он је постао аутентични глас разуђене и рањене српске душе с почетка 20. века. Иако је по образовању био правник и службовао као судија и чиновник, Војислав Илић Млађи је целим својим бићем припадао царству поезије. Његов стих није био херметичан ни неразумљив, био је то стих који тече, који пева, који погађа право у срце, казала је директорка.
Војислав Илић Млађи је био песник који је прокрварио са својим народом кроз голготу Првог светског рата. Његови стихови на Зејтинлику, уклесани у камену где почивају српски ратници и данас одзвањају као вечни споменик слободи. А стихови у којима велича своју отаџбину представљају трајни запис како се воли и поштује своја земља.
-Сваком уметнику време је најбољи и најстрожији судија. Иако су га послератне идеолошке прилике неправедно гурнуле у сенку заборава, право уметничко дело увек пронађе трачак светлости да се врати назад. Данас, када поново са поносом читамо његове стихове, схватамо дубину мисли које је нам је оставио у аманет. Јер, као што је и сам рекао : „То је дивна ствар када човек, окренувши се за собом, може после претрпљених страдања и искушења мирно рећи: вршио сам своју дужност!“. Најлепша утеха коју један човек може сам себи дати, то је она коју даје чиста савест.
-Ове речи најбоље осликавају његов животни и стваралачки пут. Војислав је своју дужност извршио – и као човек који је достојанствено носио свој претешки лични крст, и као песник који је свом народу подарио глас онда када му је било најтеже. О томе сведочи чињеница да и после толико година од његове смрти постоје људи који са поносом чувају сећање на песничког горостаса и великог родољуба какав је Воја био, чак и када их живот одведе далеко од својих корена. Не заборављају своја родна места, своје претке и родну земљу, нагласила је Јелена Стојадиновић.
НА КОНКУРСУ ЗА НАЈЛЕПШУ ДЕЧИЈУ ПЕСМУ И НАЈБОЉИ СОНЕТ
Лауреати Тијана Јоцић и Богдан Бућан
Више од две деценије у августу расписује се конкурс за књижевну награду „Војислав Илић Млађи“, на коме се бира најлепша песма за децу и најбољи сонет. Ове године пристигла је 131 песма и 55 сонета, које је анализирао и вредновао историчар књижевности Тихомир Петровић, професор књижевности Универзитета у Новом Саду.
Најлепшу необјављену песму за децу „Голубије јутро“ написала је Тијана Јоцић из Ниша, док је најбољи сонет „Пепео“ из пера Богдана Бућана из Футога.
У прилог томе говори и кратка монографија и посебан прилог за портал „Сабор” који је добијен од Симониде Милетић, дипломиране оперске солисткиње која већ 33 године живи и ради у Фиренци, а чији корени потичу из Ореовице и Жабара. Између осталог она каже: Постоје места која су мала на географској карти, али велика у сећању људи који из њих потичу. Њихова вредност не мери се бројем становника, величином кућа или богатством, већ људима које је изнедрила, успоменама које чувају и духовним наслеђем које преносе са генерације на генерацију.
-Надам се да ћемо следеће године када се навршава 150 година од рођења Војислава Илића Млађег, имати част да Симонида заједно са нама подели сва своја лична осећања која је саткала у овој монографији и прилогу, да се у Ореовици чује њен глас, као и стихови које пише њена старија сестра, али и многи други који чувају успомену на Војислава Илића Млађег, закључила је директорка.
Овогодишњу манифестацију, сценским приказом увеличали су глумци Марија Ђорђе и Петар Митић. У музичком делу програма представио се Радиша Урошевић, легенда наше изворне песме, у пратњи младог виртуоза на хармоници Филипа Перића.
Д.Динић