Живи и ради готово 10.000 километара далеко од родног краја. На његовој белој униформи златним концем је извезено: „Ambassador Đorđo Ćetković“ јер је он амбасадор Кулинарске федерације Србије за Азију. Ласкавом функцијом кроз храну, образовање и професионалну размену повезује куваре, струковна удружења и угоститељске заједнице Србије и Азије.

Ђoрђo Ћeткoвић aмбaсaдoр Kулинaрскe фeдeрaциje Србиje

-Када је октобра 2024. Сингапур био домаћин светског конгреса кувара „Worldchefs“ дочекујући српску делегацију имао сам осећај да је кућа дошла у госте! У Србији сам амбасадор француске асоцијације „Best of Gastronomie International“ што за мене значи да помажем да се добра гастрономија и људи који је стварају повежу и боље чују. Моја порука иде даље од тањира: Србија је земља културе и дубоке историје – Винчанска култура цветала је миленијумима пре египатских пирамида.

Тако за „Реч народа“ говори мајстор кухиње Ђорђо Ћетковић који је основне кулинарске кораке савладао у Пожаревцу.

-Кухиња није посао са фиксим радним временом него начин живота што сам схватио врло рано и одлучио да кренем тим путем. Уписао сам куварски смер у Економској школи у Пожаревцу коју сам завршио ванредно положивши испите за три године. Моја тетка је живела у Драговцу и код ње сам проводио дане а Пожаревац је први град у коме је кухиња од жеље постала занат. Радо се сећам професорке Милене Стефановић и професорке Анђелке којој не могу да се сетим презимена. Хвала им на стрпљењу и знању које су пренеле једном ванредном ученику, каже Ћетковић који је од 2004. године професионалну основу градио у Србији, Аустрији, Швајцарској, Немачкој, Португалији и Грчкој.

Ђорђо Ћетковић је рођен 19. октобра 1983. године у Тузли а одрастао у Лозници у породици мајке Маре и оца Сретена.  

Са мајком Маром

-Мајка Мара данас живи у Зворнику, на другој обали Дрине, тако да ми је ова река цео живот била и граница и нит која спаја. У нашем крају се дочекује хлебом и сољу: домаћин изнесе округлу, топлу погачу, гост одломи комад и умочи га у со. То је била моја прва школа много пре куварске, прича Ђорђо који се радо сећа гостију из кулинарске каријере:

-У Београду сам 2014.године, током серијала „Звезде Гранда“, у ресторану „Richie“ кувао за Сашу Поповића и „Тропико“, а 2015. у ресторану „Гладни патак“ саставио сам и скувао рођендански мени за Ивицу Дачића. Кувао сам и за Лепу Брену, Здравка Чолића, Мирзу Селимовића, глумце Виктора Савића, Слободана Стефановића као и познатог српског шефа кухиње и међународног кулинарског судију Милоша Јовановића. Сваки од тих столова научио ме је истом: име госта се мења, а тањир мора бити једнако искрен.

ОД ГРАЦА ДО СИНГАПУРА

-У Грацу, у кухињи хотела „Daniel“, радио сам као су-шеф а потом шеф кухиње. Тамо сам учио код шефа старе школе: ред на радном месту пре првог госта, оштар нож, чиста даска, намирница која се поштује. Годину и по дана радио сам на Тасосу и тамо заволео кухињу маслина, жита и мора, која је блиска рођака наше кухиње, сазнајемо од саговорника који од 2018.године живи и ради у Сингапуру.

– Преко Кулинарске федерације Србије у Сингапур сам дошао да отворим ресторан „Zorba’s“ на Clarke Quay-у. Нова земља, нови добављачи, нова екипа и клима као кад скинеш поклопац са лонца. Морао сам поново да учим: не да кувам, него како овдашњи гост доживљава храну. Остао сам због љубави и самог града који цени рад, ред и знање.

Како објашњава Ђорђо, сингапурска кухиња у једном залогају тражи равнотежу сланог, слатког, киселог и љутог. Тамо се често једе напољу а велике народне трпезарије са десетинама тезги, такозвани хокер центри, уписани су на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа.

-Овде је чешће много малих, свежих оброка него једна тешка трпеза. Хокер центри су на сваком кораку и за многе породице они су продужена кухиња. Но то није брза храна у нашем смислу: на тезги неко често деценијама спрема једно јело и усавршио га је до краја. Ресторанске и хотелске кухиње су други свет са кухињама из целог света и строгим хигијенским правилима. И сам, после напорног радног ангажовања, радо седнем у хокер центар уз тањир који кошта мало а вреди много.

Ћетковић је аутор књиге „The Grand Heritage Cookbook“ („Велики кувар кулинарског наслеђа“) приређене на два језика.

Ћетковић у кухињи „Pano Kato Grill, Pizza & Deli“

 -Енглеска је на 299 страна са 145 илустрованих рецепата не би ли и Азија упознала српску кухињу. Српска има 165 рецепата – двадесет више, углавном посних јела. Књига је подељена на пет трпеза: српско наслеђе, хеленско наслеђе, трпезу инспирисану Хиландаром за Велики пост, трпезу Стефана Немање и моју савремену трпезу. У реконструкцији немањићке трпезе радио сам на педесетак јела, а до сада је објављено 25. То су веродостојне реконструкције од намирница тог доба а не тврдња да су баш та јела служена на двору. У уводу сам написао: „Моја намера је да сећању дам место за савременим столом“. Моја жеља је да књига широм света представи и приближи српску кухињу.

ЂОРЂОВ КУХИЊСКИ ПЕЧАТ ЈЕ РАВНОТЕЖА

Ћетковић у Сингапуру ради као извршни шеф ресторана „Pano Kato Grill, Pizza & Deli“ у тржном центру „Tanglin Mall“, грчког и медитеранског астрономског објекта групе „House of AnLi“. Води тим од 9 људи а десна рука му је су-шеф Kenji.

-Одговоран сам за мени, рецепте и стандарде, трошкове намирница, обуку тима и сваки тањир који прође кроз пас. Моје правило: покажи резултат, објасни разлог и понављај стандард док изврсност не постане навика. У „Пано Кату“ кувам грчку и медитеранску кухињу: мусаку, долмадес, гирос и сувлаки на жару, рођаке наших ражњића и сарме. Кад увијам листове винове лозе, руке раде исти покрет који су научиле код куће. Гости у Сингапуру највише воле пуњене паприке. Мој печат је равнотежа: зачињавам у слојевима и тражим контраст – хрскаво уз мекано, свеже уз богато. Моја формула: идентитет остаје, равнотежа се прилагођава.

Масзиана и Ђорђо Ћетковић

Највећи подстрек у раду и животу далеком од родне груде пружа му супруга Масзиана Ћетковић која је петнаест година служила у сингапурској полицији

-Она је моја највећа подршка. Веровала је у мене пре него што је свет видео резултат, кратак је и јасан Ђорђо.

Тако одговора и на питање шта је најзахтевније у његовом послу:

–Не јела, него људи. Различити карактери, које треба сложити у један тим.

Занимљив разговор о кулинарству као и острвском граду-држави у југоисточној Азији навео нас је на питање шта би могли да поједемо уколико некада посетимо југ Малајског полуострва.

-Кад` дођете у Сингапур идите у хокер центар и пробајте пржене резанце и хор фан, широке пиринчане резанце, а уз њих и сатеј – вратиће вас на наше ражњиће.

У време када долази у завичај овај врхунски мајстор кухиње варјачу препушта мајци.

–  Мара зна када син долази и тог јутра меси погачу. Мирис топлог теста шири се кућом, хлеб се ломи руком и тад` знаш да си стигао. Човек не мора да бира. Може да има корен на једном месту, а крошњу на другом. Мој корен је на Дрини, а крошња се раширила под тропским сунцем. Где год да будем, гост ће бити дочекан као код нас – хлебом и сољу, закључује Ћетковић.

Д.В./Фото: Породична архива Ђ.Ћетковића

Leave A Reply