Нема атеље, али је део стана прилагодио у радни простор, у коме машту претвара у стварнoст. Истиче да је љубав према ликовном изразу стекао као основац, док га је професионалан пут одвео сасвим на другу страну, за коју је као дечак такође имао таленат.
Пожаревљанин Аца Стевић је аутомеханичар уметничког шарма, који инспирацију преноси на папир и платно графитом, уљем, пастелом и акрилом.
– Ма једног дана ће супруга Весна, ташта Споменка и да ме избаце на терасу. Знате, не смета њима, ако капне мало боје, или се искруни графит по поду, већ специфичан мирис уља и терпентина. Шалим се, наравно. Оне су ми критичари из прве руке, уз осмех каже Стевић.
Ћаскајући уз домаћинску кафу, ратлук и минералну воду, разгледамо део Ациног стваралачког опуса кога чине мртве природе, портрети познатих и непознатих ликова, детаљи из свакодневног живота, као и природних лепота Србије који имају своју причу:
– Супруга и ја смо дугогодишњи чланови Планинарског друштва „Вукан“. Са осталим члановима обилазимо прелепе пределе, а са висоравни и појединих врхова пружа се изузетан поглед који не може остати непримећен. Од мене често запамћен и пренет на платно.
На страни слабијих
Аца Стевић рођен је у Пожаревцу 6. децембра 1967. године, од оца Милоша и мајке Душице. Има брата Драгишу и сестре Љиљу, Бојанку и Ивицу, наглашавајући специфичност њеног имена које вуче словеначко порекло.
– Одрастао сам како у Лучици, тако и у селу Липе и Смедереву. Детињство ми је зато обележено честим селидбама, али и сећањима на дане игре и дружења са вршњацима. Одувек сам био прилагодљив и зато ми је све много лакше падало. Једино што никада нисам волео је неправда. Како сам срчан и одлучан, увек сам био на страни слабијих помажући им да превазићу потешкоће и неправду коју су им повремено наносили они, који су себе сматрали мангупчићима, прича Стевић.
ИЗБОР ИЗМЕЂУ ДВА ПУТА
Наглашавајући да су га естетика и ликовни израз опчињавали још у детињству, Аца Стевић нас причом води у тај период живота који је због природе очевог посла имао занимљиву нит.
– Основну школу сам уписао и започео у Лучици, други разред наставио у Липама, трећи у Лучици, четврти и пети у Смедереву, потом до осмог поново у Лучици. Ликовни таленат који сам носио у себи најпре је уочио мој учитељ Цонић, а потом и наставник Павле Миладиновић, који ме је стручно усмеравао. Сећам се да смо током 1982. године у лучичкој школи урадили мурал са темом ђачког живота. Уз пет девојчица, једини дечак који је био ангажован у изради тог мурала био сам ја. Драго ми је да баш тај мурал и данас краси зид школе, сећа се Стевић који је у то време, учествујући на великом југословенском конкурсу за најбољи портрет Јосипа Броза Тита, добио утешну награду.
– Како сам генерација коју је пратило усмерено образовање, прве две године средње школе похађао сам у Пожаревачкој гимназији „Јован Шербановић“. Гимназију сам уписао највише због сликарства, јер је ова школа пружала смер за даље образовање у области уметности. Како моји нису имали новца да ми приуште студије, решио сам да олакшам и њима, и мени. Јавио сам се на стипендијски конкурс „Литаса“ и наставио образовање у Техничкој школи. Морам да кажем да овде нисам залутао, јер ме је уз сликарство живо интересовала електроника. Као основац и прве две године средње школе учествовао сам на неколико такмичењима. Да се мало и похвалим: био сам други у региону из електронике. Ето, пред собом сам имао два пута, а ја се одлучио за технику. Стекао сам диплому аутомеханичара и 1986. године почео да радим у „Литасу“ на одржавању аутобуса. Потом сам радио у „Леску“, „Моравцу“, „Унион МЗ“ – у и пре три године поново се вратио у „Литас“ одакле сам и почео овај пут. Иначе, где год сам радио, оставио сам уметнички траг: по неку слику.
ИЗ УЉА У УЉЕ
– Запосливши се, хоби је остао мало по страни, али није запостављен. Кад год сам осетио потребу и имао идеју, узимао сам четкицу у руке и радио. Највише уље на платну и шпер плочи, па сам у шали волео да кажем: „Из уља у уље“. Како сам у „Литасу“ радио на одржавању возила, нормално је да су ми руке свакодневно биле од моторних уља. Доласком кући, настављао сам рад чија су основа уљане боје, ланено уље, терпентин… Тај рад није био континуиран, већ су дела настајала спорадично, у зависности од слободног времена, расположења, инспирације, прича Аца Стевић који је још у то време радио слике по наруџбини колега и пријатеља.
Када је о броју радова који су настали под његовом руком реч, Стевић није прецизно могао да одговори, јер су у питању деценије стваралаштва. Многа дела продао је или даривао непосредно по настанку, тако да је рачуница нестала у времену. Но, посебно се сећа година када је радио уље на стаклу, коју сврстава у једну од захтевнијих сликарских техника.
– Занимљива, али захтевна, јер се на стаклу ради обрнути, односно, контра процес. Најпре настају основни детаљи, потом други и трећи план и на крају позадина и заштита. Грунд – како би ми то жаргонски рекли. Посебно је значајно да се све црта обрнуто у односу на посматрача, јер се слика на стаклу излаже и оку публике приступачна је под хоризонталним углом од 180 степени. Но, у томе и лежи изазов.
Вођени чињеницом да је Стевић сопствени уметнички свет стварао самостално, интересовали смо се да ли га је посебно привлачио поједини правац или уметник.
– Неколико праваца и један сликар: хиперреалиста Драган Малешевић Тапи. Својевремено сам набављао видео касете и пратио како ради. За мене је то било право уживање. Но, Тапи је Тапи, а ја сам Аца. Наравно, трудим се да одржавам сопствени правац и сваку добру идеју материјализујем кроз слику.
Занимљиво је да Стевић није члан ниједне сликарске асоцијације, за прибор се сналази самостално, док је у својој каријери имао само два излагања: први пут у Крагујевцу, 2010. године, и други 17. октобра у Плавој дворани Сава центра у Београду.
– Ја нисам школовани сликар, али жеља коју сам имао од детињства остварила ми се недавно. Придружио сам се Арт Академији Јоване Бељић, у којој сам под старе дане научио много тога драгоценог. Поносам сам изложбом која носи име „Талас“ и захвалницом коју сам добио у знак признања за уметнички рад, посвећеност и допринос заједници Арт Академије, која је окупила уметнике повезане заједничком страшћу према стваралаштву, каже Аца који ће и у будућем периоду наставити сарадњу са Арт Академијом и Јованом Бељић.
– Драго ми је да велики број дела која сам радио красе простор и домове не само у Пожаревцу и околини, већ и у Аустрији, Немачкој, Италији и где год живе и раде наши људи. То је неки мој траг за будућност и сећање на завичај, закључује Аца Стевић.
Д. В.