Примаоци органа и медицинско особље
Незанемарив број пресађивања није спроведен због различитих фактора везаних за примаоце.Тако на пример, има особа које из најразличитијих разлога уопште не узимају у обзир или одбијају идеју о пресађивању органа као могућем начину лечења, или пак, у моменту када се укаже прилика за пресађивање одустају због страха.
-Неки од њих се позивају на хипотезу о преносу меморије, искуства и емоција преминулих донора који могу изазвати промене у личности прималаца органа, а ови страхови су најизраженији када је у питању трансплатација срца. Хипотеза о „ ћелијској меморији“ није научна нити реална, већ је базирана на изјавама оних који су након трансплатације органа саопштавали постојање промена у свом понашању. Ове су промене они објашњавали директним преносом особина са донора, уместо разумљивим процесима до којих долази након суочавања са чињеницама могуће смрти и даром новог живота, као и физиолошким процесима који су изазвани лековима који се узимају након примања органа. Уколико се прималац органа оглуши о научне чињенице и поред страхова које има пристане на примање органа, оваква његова уверења могу се негативно одразити на ток и исход трансплатације, објашњава Оливера Хајровић, психолог.
Спроведена психолошка истраживања показују да ни сами лекари и медицинске сестре који су у непосредном контакту са донорима и примаоцима органа немају увек потпуно позитиван став према пресађивању и да понекад, оптерећени сопственим недоумицама о исправности ометају процес трансплатације. Најизразитији примери су код тражења пристанка о експлантацији органа умрлог сродника које најчешће обавља медицинско особље. Наиме, у ситуацији када је особа клинички мртва, а потенцијални је донор органа , медицинско особље не зна како да приступи породици, на који начин да траже дозволу и осећају се као да вређају породицу и нарушавају мир који јој је потребан.
(Наставиће се)