Представа „Ожалошћена породица” позоришта „Миливоје Живановић” пожаревачког Центра за културу, изведена минулог петка у Театру „Вук” изазвала је велику пажњу како београдске публике тако и критике. Фокус на комад непревазиђеног Нушића у виђењу и извођењу Пожаревљана, у понедељак 24.јануара је усмерила и емисија Другог програма Радио Београда „Културни кругови“.
Осврт на представу „Ожалошћена породица“ у режији Драгане Данде Стојановић дао је позоришни критичар и новинар Бојан Муњин, чији део преносимо, док емисију у целини можете послушати на порталу РТС „Дневни магазин културе“.
„ …Ово је потпуно другачија „Ожалошћена породица“ од свих осталих и у томе је њена јединствена вредност. Пожаревачка представа, као нека луда комбинација најмрачнијег Чехова и најморбиднијег Квентина Тарантина, најдубља је и најтачнија анализа онога шта ми заправо јесмо. Оваква „Ожалошћена породица“ показује да када се са нас ољуште слојеви вештачке пристојности и пригодног алтруизма, ми се појављујемо, баш тако, као мала, зла и брутална бића из мрака која су, зарад и најситнијег личног интереса, у стању да изгризу и мајчино срце и руку која их храни.
Зато хладна и огољена сцена ове представе, са засторима мрачним као најдубљи бунар, делује као језовити призор из подземног света, док јунаци ожалошћене породице бесомучно бауљају около и раде једни другима о глави, не би ли се домогли тих својих тридесет сребрњака, за које мисле да ће променити све. Док сјајни пожаревачки глумачки ансамбл ту ожалошћену породицу игра као накупину олињалих ситних шверцера и патолошких типова, у овој представи нема ни грам комике ни смеха од уста до уста. Пожаревачка „Ожалошћена породица“ своју пуну радијацију постиже тек када се вратимо кући. Зар смо толико јадни и бедни; ми, наше комшије, пријатељи и рођаци? Да, нажалост јесмо. Продаћемо душу ђаволу, само је питање за који износ. Нема пуно представа које тако уверљиво претварају лаку комедију у црну трагедију, али, ова „Ожалошћена породица“ не убија у појам него, сликајући нашу метафизичку суштину такву каква јесте, оставља једна врата одшкринута. Знамо какви смо; себични, свадљиви и похлепни, али увек, баш увек, можемо погледати и у неку лепшу стварност и одрећи се свега тога бизарног и плесњивог па и самих себе ако треба. То је велика порука ове „Ожалошћене породице“ у режији Драгане Стојановић и једног малог и вредног позоришта, из Пожаревца“, истакао је између осталог Бојан Муњин.
