Подиже се прашина у падоку пожаревачке ергеле. Два момка и три девојке самоуверено јашу грла из љубичевске штале. Њих двадесетак стрпљиво чека свој ред. „Осетио те је… Крени“, чују се инструкције са стране. Тренер Марко Брезјановић са осмехом гледа младе полазнике школе јахања.

-Јашу тек пет месеци, а погледај их…Неки од њих први пут су пре пет месеци помазили коња, говори са поносом.

Тања Роквић у разговору са Марком Брезјановићем

Међу онима који су у седло први пут сели у фебруару ове године је и најмлађи овогодишњи вишебојац, осамнаестогодишњи Никола Лукић. У недељу је јахао са својим другарима из школе, а свим осталим данима вредно тренира за прве вишебојске квалификације.
Има Брезјановић разлога да буде задовољан. У фебруару ове године када је почела са радом школа јахања није било ни коња ни деце. Данас су капацитети скоро попуњени, ради се са тридесетак ученика.

-Интересовање је велико, не само код Пожаревљана, долазе нам млади и из других српских градова, Смедерева, Крагујевца, чак и Београда… . Задовољан сам, постигли смо резултате којима се нисам ни ја надао. Нисам ни слутио зимус да ћемо имати овакво лето, каже Брезјановић.

ДРУЖЕЊЕ И ОЗБИЉАН РАД

На идеју о покретању школе јахања дошао је директор Љубичева Мирко Стојановић, кога такође затичемо на часу јахања. За тренера је позвао Марка Брезјановића, већ искусног у овом послу. Наиме Брезјановић је радио као тренер јахања, галопера, а и сам је поседовао галопска грла.

-На идеју о покретању школе јахања смо дошли због недостатка јахача и за пет месеци успели смо да основама јахања научимо велики број деце, каже.

Многи су одмакли и даље од основа. Једна од ученица, Ана Ристић, стигла је до полагања за џокеја ученика.

Јахање коња некада је била нужна потреба, а данас спортска активност или чисто задовољство. Међу децом су они који желе тиме активно да се баве, али и они који желе да се друже и воле коње. Најмлађи полазник има само десет година, већ је завршио школу волтижовања, а каже да долази да јаше јер то воли.

Међу младим јахачима постоје и они који су показали способност да се баве ендурансом, даљинским јахањем. Спремни су и коњи и јахачи, али, нажалост ова дисциплина је у Србији у запећку.

– Имамо неке информације да ће се у Србији поново покренути Савез и такмичења овог типа, што би било добро, јер имамо потенцијала.

Редовни тренинзи су уторком, четвртком, суботом и недељом, а са децом која се припремају за нешто више од рекреативног јахања ради се сваког дана.

И ЗИМИ И ЛЕТИ

Коњи које полазници школе јашу су послушни, погодни за учење. Брезјановић прави њихову селекцију.

-Ради се са шест, седам коња, енглеских пунокрвњака. Грла која су завршила тркачку каријеру служе нам за обуку радних јахача и јахача за трке.

Колика је жеља да ова активност живи је чињеница да су обезбеђени услови да се тренира и током зиме.

-Током лета јашемо у падоку, а у близини нам је и шума, језеро на које идемо, купамо коње… Зими тренирамо у мањеж хали.

На питање колико је времена потребно да неко научи да јаше, тренер младих јахача одговара:

-То је индивидуално, као и у сваком спорту. Нешто је до талента, различито се напредује, неко се „ослободи“ пре, неко касније. Неко брзо покаже потенцијал, па застане. Када је реч о јахању битан је континуитет, значи мора се бити редован и упоран. Постоје ту разне финесе… Креће се са основама, прво морате знати шта се од опреме налази на коњу, шта је узенгија, узенгијски каиш, колан, узда, дизгин… Почетници јашу на крају тренинга, јер су се коњи већ уморили, бирам најмирнијег коња, стављам их на ложу, продужен поводник. Затим учимо заустав, лево, десно. Иде се постепено, објашњава Брезјановић.
Повреде су, као и у сваком спорту, могуће. У Школи их до сада није било. Сви полазници носе кациге и прслуке.

-Како је реч ипак о мало екстремнијем спорту водимо доста рачуна о безбедности. Надамо се да ћемо у будућности успети да обезбедимо још опреме, додаје.

                                                             …..

Љубичевка ергела, зелена оаза надомак града… Несвакидашње топао августовски дан извео је Пожаревљане из центра.Ергела је оживела, први је утисак и вероватно највећа сатисфакција људи који су допринели да Љубичево опстане 170 година.

Ипак, оно што ергелу разликује од обичног шеталишта у природи јесу управо коњи. Њихов топот не сме да ишчезне.

Подиже се прашина под коњима младих јахача… Нека је у будућности памте многе хиподромске стазе.

Тања Роквић

Share.

Comments are closed.

Skip to content