Са 3 године научила je да чита и пише ћирилицу, годину касније савладала je латиницу. Прву драму о Бајаги и Брени и рату између рокера и народњака написала је са 5 година – фломастером.
– Не знам зашто сам то урадила, али тврдим да је формат био прави драмски. Када сам завршила, позвала сам млађу сестру Невену да изведемо ту мини-драму без публике. Само за нас. Тада нисам била свесна, али данас верујем да је то био тренутак који је обележио мој живот и одредио моје будуће занимање.
Овим сећањем почиње сусрет са Тијаном Бајић, дипломираном редитељком, Пожаревљанком која је до сада радећи различите телевизијске формате пропутовала читаву Босну и Србију. У своја досадашња најбоља остварења посебно сврстава дела из области превенције насиља над женама и насиља уопште, док је суграђанима почетком ове године као редитељ даривала позоришни комад „Троја“ у извођењу Позоришта „Миливоје Живановић“.
– Главна и најдуже развучена нит мог срца везана је за Пољану у којој сам провела првих 10 година. И данас када крочим у моје село, обузме ме еуфорија. Родитељи су били лекари и вероватно маштали да ћу кренути њиховим стопама, али од раног детињства моја интересовања била су другачија, говори Тијана која је у доба одрастања на видео касетама чувала Нушићеве драме и филмове Лоле Ђукића које је са сестром гледала у сваком слободном тренутку.
– Непрестано смо гледале и имитирале те занимљиве ликове. Тако смо се играле. Наше двориште било је обележено саобраћајним знаковима, именима улица а одређене зграде домаћинства имале су посебну намену: школа, библиотека, банка, општина. Био је то наш Пожаревац из маште у коме је живо низ занимљивих ликова чинећи центар свих наших игара. Невена је поред родитеља, увек била моја највећа подршка- уједно и најсуровији критичар свих мојих остварења.
Као десетогодишњакиња са породицом се досељава у Пожаревац настављајући да похађа школу „Доситеј Обрадовић”.
– Била је то феноменална школа, оријентисана ка подстицању стваралаштва и креативности. Тада сам маштала да постанем командант специјалне антитерористичке јединице која ће се борити за мир у свету али са сам желела да будем и археолог. Са другарицом Софијом Будимир, припремала сам се за тешке задатке: данима издржавале глад, жеђ, ходање по најјачем сунцу и редовно гледале „Метлу без дршке”. Серија нас је инспирисала да на завршној школској приредби играмо сцену „Бранкице и њене маме” у којој сам имитирала Веру Чукић а одељење је било одушевљено, говори Тијана која убрзо креће на школска и општинска такмичења из српског и редовно учествује на литерарном конкурсу „Извор живе речи” у Коларима.
ПРОБЕ НА ТЕРАСИ РОЂАКА ВАСИЋА
Паралелно похађа музичку школу, свира флауту, бива члан школског бенда и – то није све: у Дому културе учи балет и постаје члан Луткарског позоришта Саве Џинкића.
– Чини се да је преломни тренутак везан за режију у мом животу био 1996. када сам на наговор комшинице направла представу са децом из улице. Написала сам текст, поделила улоге и на тераси мојих рођака Васића почели пробе. Првог дана сам осетила да је то то. Без трунке сумње – знала сам да ћу кад порастем бити редитељ. Тада сам имала 14 година.
Убрзо се у школи поново формира драмска секција на којој Тијана са другарицом Софијом Будимир, која је данас монтажер са дипломом ФДУ, наставља са драмским креацијама:
– Моје прво остварење у секцији била је „Пепељуга” изведена у Дому културе када сам осетила мирис позоришних дасака. У осмом разреду драматизујем и режирам „Поп Ћиру и поп Спиру” која има велики успех на Фестивалу младости: моја сестра Невена добила је награду за главну мушку улогу попа Спире (жири није ни приметио да је она девојчица) а дебитантску улогу Меланије тада има Анђелка (Стевић) Прпић.
ФИЛМ ОД ШТАПА И КАНАПА
Након основне школе Тијана похађа Пожаревачку гимназију, паралелно Средњу музичку школу и бива члан хора “Барили”.
– У гимназији упознајем Александра Ђуричића који је постао и остао мој најбољи пријатељ. Уочила сам његове таленте и „заразила“ га драмом, што су ми неки од професора замерали. Са 18 година отишла сам на Факултет драмских уметности Београд на коме ми је деканка јасно ставила до знања да уколико не похађам приватни драмски студио њеног супруга нећу бити примљена. Зато сам 2001. године уписала филмску режију на „Академији уметности БК” у класи професора Мише Радивојевића, који нас је, између осталог, научио да направимо филм од штапа и канапа, да никад не одустајемо и да брзо мислимо, прича Тијана и додаје:
– Александар Ђуричић Ash се спријатељио са мојим факултетским колегама и писао нам сценарија за испитне филмове. Тада је почео да пише и драме од којих је најпознатија „Марлон Монро или покушај успостављања културе у малом граду” којом је победио на пожаревачком конкурсу „Слободан Стојановић”. Њу смо поставили 2009. године у Атељеу 212 са пожаревачким глумцима Анђелком Прпић и Зораном Пајићем, сазајемо од саговорице која је по стеченој факултетској дипломи 2006. године режирала представу „Кучка” у позоришту Дадов, потом „Concert request” премијерно изведен на фестивалу у Чешкој (Chomutova) и низ година као редитељ потписивала бројне емисије на програмима „БН“ и „Пинк“ телевизије као и независним продукцијама.
ЗАЉУБЉЕНА У ПОЖАРЕВАЧКЕ ДРАМСКЕ ЕНТУЗИЈАСТЕ
Тијана Бајић је слободни уметник и живи у Београду већ 22 године. Но, још увек није снимила свој први играни филм.
– Волела бих да га снимим у Пожаревцу, са Пожаревљанима. Зашто? Током рада на представи „Троја” за који су ме ангажовали Галина Перић и Бојан Гачевић, осетила сам лепоту и лакоћу креирања компликованог дела са људима сличним мени, са којима се разумем на најдубљој основи – а то су моји Пожаревљани. Јесам ли већ рекла да су то најталентованији људи на свету? Дивно је бити редитељ Пожаревљанима и ја сам у све своје сараднике и глумце из „Троје” речју, заљубљена. Њихова скромност и недостатак сујете, спремност да обаве сваки задатак, непосредност и дечија природа купили су ме заувек и у њима видим своју велику породицу. Жеља ми је да једног дана од њих направим звезде, јер они то свакако заслужују.
Влада Винкић
