2020-11-01T10:55:32+01:00 1. новембра, 2020. 10:55 |

Др Ненад Давидовић: Сећања на улицу свог детињства

Чињеница је да свако занимањe које пружа здравствену помоћ или спашава нечији живот са собом носи не само одговорност,  усавршавање и увођење новина, већ и оно што је дубоко у души:  лична одрицања и емоције.  У струци медицине многи од нас лаика издвајају хирургију која, због специфичности и инвазивне методе лечења,  изазивају специфичан облик поштовања. Наш саговорник у пракси најчешће користи најмање инвазивну методу-лапараскопију, а стручна литература и стучна јавност бележе да је 13. марта 1998. године као први Југословен, у Пожаревачкој болници урадио ендоскопско подвезивање венских перфоратора. Такође, он је међу првим хирурзима у земљи почео да примењује лапараскопску хирургију дебелог црева. Реч је о Ненаду Давидовићу, начелнику хирургије Пожаревачке болнице, коме је Град Пожаревац, за заслуге у овој области доделио највише признање – Октобарску награду.


Ненад је рођен у Пожаревцу 1. новембра 1962. године у породици Петра, наставника у Основној школи „Његош“ и Радмиле медицинске сестре у Општој болници,  а детињство проводио уз друштво из Светосавске улице.

– Шта је лепше од тих дана?… С пролећа 1975. године нашу улицу су, такорећи преко ноћи асфалтирали, поставили рефлекторе и звучнике, и ту су од јутра до вечери војници пожаревачких касарна вежбали наступ за параду које се одржава у Београду поводом Дана победе. Наравно, читаво наше друштво из околних зграда је пре или после школе пратило бесконачна понављања стројевог корака и једва чекало да падне мрак да на овом месту играмо фудбал до касно у ноћ. Нисам нескроман, али Светосавска улица је била елитна у граду: Влада Кузмановић, декан Грађевинског факутета, филмски редитељ Мића Милошевић, више нас који смо завршили медицину, попут мене и Љиље Ивковић, затим Јела Милорадовић фармацију, њена сестра ветерину, али има и археолога, правника, новинарa, професора…, прича са поносом наш саговорник.

Давидовић је похађао Основну школу „Доситеј Обрадовић“ и радо се сећа ваншколских активности које су га водиле на такмичења:

– Успешно сам се надметао на републичким такмичењима из астрономије, хемије и, тада значајно – „Тито, револуција, мир“, али сам се трудио да не запостављам редовне школске обавезе и био веома добар и примеран ученик, сећа се Давидовић, који је по основној, био прва генерација такозваног усмереног образовања.

– За све нас ново, по заједничким основама у Гимназији сам се определио за смер Биохемије и молекуларне биологије, и драго ми је да је то било изузетно јако одељење које је, како је време показало, касније изнедрило данас успешне  лекаре, фармацеуте, стоматологе, новинаре,  инжењере пољопривреде…

По завршеној Гимназији одлази у војску коју је служио у Београду и то у елитној јединици – Гарди, што га невидљивим нитима и данас везује за поменуте стројеве кораке у улици свог детињства.

У ТИМУ ИНСТРУКТОРА ЕНДОСКОПСКЕ ХИРУРГИЈЕ

Студије су велика животна прекретница, а жеља Ненадове мајке била је да син оде на фармацију. Ипак…

– Мајка је радила у операционом блоку, било је дежурстава и ја сам често долазио код ње, а на месту где се и данас пресвлачимо за операције, ја сам често писао домаће задатке , а неретко уморан – спавао. Због неког од одсањаних снова на такознавној „тераси“ који су се крили у мојој машти или не, ја сам 1982. године уписао медицину у Београду, говори Давидовић који студије завршава 1988. и исте године почиње лекарски стаж у Општој болници Пожаревац.

Годину дана касније као „секударац“ наставља у истој институцији на одељењу хирургије. Специјализацију почиње 1991. на Првој хирушкој клиници у Београду а по окончању са доктором Срећком Босићем одлази у Немачку на стучно усавршавање након чега у тиму са Чудомировићем и Радовановићем ради на развијању лапараскопске хирургије пожаревачке болнице.

– Наша болница је 1998. године, у време оснивања Југословенског удружења за ендоскопску хирургију била једна од најактивнијих институција, а од осам инструктора са територије читаве земље, четворица су била из Пожаревца, што је импозантан податак, прича доктор Ненад, уз кога су у тиму иструктора били Чудомировић, Радовановић и Босић.

ХИРУРГИЈА И „МЛАДИ РАДНИК“

Љубав ка спорту коју негује из дечачких дана, наш саговорник је наставио паралелно бавећи се основним послом. Наиме, деценију ипо био је члан стручног штаба Фудбалског клуба „Млади радник“ као тимски лекар, данас је портпредседник Клуба, а из прохујалих времена остале су дивне успомене и пријатељства за навек. Речју, одрастао је уз „Радник“.

– И данас када одем у Београд на „Маракану“ да са сином гледам „Звезду“, сретнем се са Цигом Ђорђевићем, Банетом Смиљанићем, Јешићем… То је фасцинантно, даје снагу, обогаћује дух и у овим годинама (ма колико их имам) и даље  усмерава осећања и допуњује личност, каже Давидовић.

– Не би било коректно да се у овом разговору не захвалим свакоме од сарадника, учитеља али и ученика из струке, породици посебно, јер су сви они део значајне награде коју ми је Град Пожаревац доделио. Наравно, посебна захвалност иде служби анестезије и слижби радиологије и сви скупа чинимо тим.

Када није у операционој сали, највише времена проводи уз породицу са супругом Надом, такође лекаром, ћерком Јеленом дипломираним филологом  као и сином Петром апсолвентом Електротехничког факултета, који су деценијама имали разумевања да у тренуцима када им је, можда, био и најпотребнији, уместо са њима буде у операционој сали. То је велика, обострана жртва.

– Откривам вам тајну да ми је уживање уз добру књигу и читање новина уз звук прелиставања папира. Често прошетам са супругом по граду, посебно кроз моју Светосавску, а најпоштеније речено, уживање и релаксација ми је да одем у „Сан Марко“ на кратак еспресо и киселу воду, искрено закључује Ненад Давидовић, хирург пожаревачки.

Влада Винкић