2021-11-28T10:05:48+01:00 28. новембра, 2021. 10:04 |

Драги Ивић: Стваралаштво не зна за радно време

Неоспорна чињеница да име Драгог Ивића дуже од четири деценије за грађане Пожаревца али и ширег окружења представља синоним за културне, уметничке и медијске догађаје потврђена је још једном минулог петка, када је у салону Начелства промовисана књига „Калибар 35“. Ивић, коректно и жаргонски речено лафовски, уз своје, у ауторском потпису овог дела равноправно ставља и име војног аналитичара Данка Боројевића, иако је „Калибар 35“ садржајно, обимом и трудом у правом смислу речи продукт знања, интересовања и звања нашег уваженог културног посленика.

Вредно пажње да ово обимно и значајно дело, чији назив асоцира на уску тему оружје, заправо обрађује филм као уметност чија су основа одабрани прикази и огледи из новије историје ратног и патриотског филма.

БУРЈАНСКА ДРУГАРСТВА

Породица Ивић у Пожаревац се доселила 1958. године захваљујући професији оца, активног војног лица, првоборца и ратног официра Друге пролетерске бригаде, а део града који им је пружио смештај био је Бурјан, без пежоративнох асоцијација – тих година село.

– Заиста је било тако: Свака друга кућа поседовала је штале, оборе, узгајала домаће животиње, обрађивала земљу на утрини према Забели, и нама као дошљацима, све је то деловало сурово. Чак и сами људи. Но, то је на свој начин оправдано за део вароши у коме се живело од земље и пољопривреде где живот мора да буде суров: зависи од неба, временских услова и божије дарежљивости, сећа се Драги чију су породицу у прво време доживљавали као чудну и далеку.

Драги на затварању Смотре „Живка Матић“ (децембар 2018.)

–   Моји родитељи рођени су у делу Југославије која је језичка основица и ми нисмо морали да савладавамо ни акценте ни падеже. Комшије су нас гледале попреко, али када су видели да смо ми рођени борци, осетили подршку чак и у најситнијим детаљима који су се огледали у томе да другару из клупе дозволиш да на часу препише од тебе и добије бољу оцену, баријере су се срушиле као кула од карата, искрен је Драги Ивић чији отац постаје председник Одбора школе „Вук Караџић“, покреће иницијативу да се од само четири учионице изгради нова школска зграда и одради много ситница које су побољшале и живот и међусобне односе Бурјанаца, није случајно што је на дан када су Ивићи добили борачки стан и напаковали ствари на шпедитер – испратило пола Бурјан мале.

– До данашњих дана памте се бурјанска другарства… Девићи, Гацури, голубари, а пријатељство које остаје за навек везано је за данас почившег Перу Јевтовића, песника чији су стихови били далеко испред његовог и нашег времена. Највеће богатство потекло из овог дела Пожаревца, уз другарство, били су изванредни учитељи и наставници који нису случајно слати на перферију.

Миливоје Живановић у животу Драгог Ивића

Велики глумац Миливоје Живановић, када није било представа у позоришту скоро сваког понедељка долазио је у родни Пожаревац. Како је у згради преко пута аутобуске станице живео његов пријатељ Тома Милентијевић Ганди, иначе први комшија породице Ивић, Драги је кад год је то било могуће, долазио не би ли бар мало био у друштву легенде.

– Једном приликом, Живановића је чика Томин рођак замолио да га саслуша и помогне да упише глумачку академију. Миливоје га саслуша и каже: „Слушај, ја ћу да ти помогнем око пријемног, помоћи ћу ти и да се запослиш када завршиш студије, ал` кад једног дана изађеш на сцену, ко ће онда на ти помогне?… са осмехом нам је испричао ову анегдоту Драги Ивић.  

ОКТОБАРСКЕ НАГРАДЕ

У свет уметничког стваралаштва Драги Ивић закорачио је у основној школи као рецитатор, а убрзо осваја и поље глуме: био је Биберче у истоименом комаду Љубише Ђокића. Како каже, учитељи и наставници су врсни професионалци: осете таленат, дограђују га, форсирају на наступима и такмичењима…

Ивић на радном месту пред одлазак у заслужену пензију

– Све креће из породице и мој учитељ Милан Милић који је то мени усадио јер је уочио квалитете због тога што смо сестра и ја говорили течним књижевим језиком, слали су нас на такмичења и били поносни на нас. Наравно, писменост је нешто што је основа, јер било која уметност да је у питању, она у себи садржи неку причу без обзира да ли је уметничка  слика, фотографија, филм, роман, песма… објашњава Драги који после Гимназије уписује и студира Права у Београду али уметност, посебно драмска, буја његовим ваннаставним активностима, а инспирација и идеје неодољивом снагом га вуку у тадашњи Дом културе. Институција која прераста у Центар за културу Пожаревац друга је (ако не и прва) кућа нашег саговорника у којој најпре као хонорарац под уговором а потом рофесионално прелази пут дуг 45 година – од референта за рекламу до директора, с ког места одлази у пензију.

– Паралелно са сталним запослењем, 1981. године уписао сам Факултет драмских уметности, Катедру сценских и културно уметничких делатност, и све испите сам дао за две ипо године, јер сам уз одличне оцене имао велико практично знање, вели Ивић чији дипломски рад „Организационе карактеристике локалног радија“ уз десетку на одбрани бива награђен Октобарском наградом Града Београда, али се и данас користи као сјајна литература за истраживање ове области. Заниљиво је да признање овог ранга Ивићу није једино, јер га је истом наградом за зарвој и немерљив допринос култури, драмској уметности и аматеризму даривао и Пожаревац.

БЕЗ РАДНОГ ВРЕМЕНА

Професионални рад али и ентузијазам нашег уваженог саговорника само је један у низу замишљених томова романа коме би потписник редова дао једноставно али препознатљиво име: „Драги Ивић“. У аматерске воде упловио је као дванаестогодишњак када је постао намлађи члан Удружења ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“,  урадио на десетине сценографија и изложби, основао Књижевну омладину Пожаревца, док професионалне активости временом  обогаћује писањем једног броја дечијих драмских текстова, са Савом Џинкићем формираЛуткарску сцену Центра за културу Пожаревац, идејни је творац и оснивач Фестивала варошких позоришта Србије „Миливојев штап и шешир“, организатор је и вишеструки селектор Фестивала „Живка Матић“, један од стубова који су на својим плећима подигли на адкватне висине „Глумачке свечаности „Миливоје Живановић“, некада активно учествовао у потом обновио Фестивал младости, као аутор потписао је на десетине документарних филмова, аутор и водитељ радио емисија.

Живо укључење у програм Радио Пожаревца: Бата Мирковић и Драги Ивић на отварању ЉКИ

Интересовања и поштовање традиције и рада других стваралаца Ивића су винула у рад Међународног филмског фестивала „Сергеј Бондарчук“ у Москви, оснивање Друштва српско руског пријатељства „Бреза“, уредничког ангажовања у часопису „Браничево“, иницијативу и штапмање надалеко чувеног авангардог часописа „Депонија“, сарадњу бројних публикација, техничко уређивање, графичка обрада и илустрација на стотине књига, калиграфија, и у обиљу активности – рад на афирмацији младих и талентованих стваралаца чије су области интересовања рецитовање, глума, стих…

– За такав рад никада се нису гледали радно време, сатница или било која друга ограничења. Једноставно, подршка мора да легне у правом тренутку и као ветар у леђа носи будућег ствараоца, ка  висинама и квалитету, искрен је Ивић који се и данас радо сети свог учитеља Милића чије основе је следио и у томе очигледно није погрешио.

Фотос из албума сећања који не бледи: Колектив Центра за културу, давно…

У жаргону се каже да се човек који је у заслуженој пензији, заправо на доживотном одмору. Драги је сушта супротност наведеном, јер је његов дан кратак а ангажовање као и током минулих 45 година, а оно што је нама на част да чујемо а читаоцима и Пожаревљанима дика чињеница да је Ивић члан Скупштине Матице Српске.

– Све што у претходном периоду нисам стигао, дана надокнађујем. Сарађујем са неколико портала, имам две књиге у припреми „Оружје ON LINE“ једна о старом Пожаревцу. Ту је и усна хармоника, љубав из детињства, а свих ових година невероватно сртпљење и подршку имао сам од супруге Верице Стојановић која је радила у Црвеном крсту а у пензију отишла као радник Женског завода за изврешење санкција у Пожаревцу, вели Ивић не желевши да пропусти још неког важног у животу:

– Син Стеван мастер дизајна а кћер Наташа мастер енглеског језика и недавно ми је подарила и трећу унуку, а ја као особа којој је уз родну Србију дубоко у срцу носим и Русију, са правом могу да кажем да у продици имам и руску четворку, по именима наравно: ћерку Наташу и унуке Машу, Наталију и Дарију. Шта ћете више?  

Влада Винкић