Дуња Вулић је матуранткиња друштвено-језичког смера Пожаревачке гимназије која себе види као срчану, комуникативну, али и осетљиву и повучену особу. Највише воли да изучава књижевност, па се школске лектире укрштају са њеним склоностима према читању и писању. Оно што је интересује учи у ходу тако да то постаје део њене свакодневице, нешто што и несвесно упија. Сматра да оно што нас интересује треба да испуни наше мисли не као обавеза, него као људска потреба. Велики део њене везаности за српски језик и књижевност дугује професору Ненаду Милошевићу, чији начин рада Дуња посебно издваја, зато што на часовима ствара пријатну атмосферу и међу ученицима осећај припадности, користи се правим хумором, учи их људскости. Одговори који никада нису нетачни и који су у блиској вези са животом сваког од нас. Ко уме то да препозна – добија много, према Дуњиним наводима.
Током гимназијских дана Дуња је учествовала на такмичењима из књижевности, а недавно је, као матуранткиња на Књижевној олимпијади, освојила прву награду. Била је полазница Научно-образовно културног центра ,,Вук Караџић“ у Тршићу који су у свом издању ,,Србистика и млади“ обајвили Дуњин научни рад. Као гимназијалка другог разреда објавила је роман Казаљке старог сата који је промовисала у својој школи. Редовно је била чланица редакције школског часописа „Развитак“ који је у ово школској години проглашен за најбољи школски часопис у Србији. Освојила је прву награду на Међународном фестивалу поезије ,,Бањалучки пјесмобој” и тако себи обезбедила штампање збирке песама која ће бити објављена крајем ове године. Освојила је другу награду на литерарном конкурсу ,,Доста су свету једне Шумарице” и песничку награду ,,Милан Дунђерски” у категорији средњошколаца. Такође написала је необјављени циклус 10 песама и била изабрана међу 11 финалиста Фестивала поезије младих на коме ће учествовати крајем маја у Врбасу.
Ненад Милошевић, професор српског језика и књижевности, рекао је о Дуњи: „Кад уђеш у потрагу за звездом, не знаш ко је све поред тебе. Да ли је пријатељ? Да ли су казаљке Старог Сата? Можда занесењак који и сам тражи неку звезду? Док пролазе четири године, напишеш прве озбиљне песме. Памтиш казаљке (јер те усмеравају напред и увис). Гледаш занесењака који гледа у звезду (ипак је пријатељ?), а онда му се придружиш. Не једном. Сваком занесеном звездоноши који дели твоју причу, твоју песму и твоје небо. И на њему види звезду која је свима нама одсјај душе. Нека те она, твоја реч, твој стих и твој звук воде у висине!“
Дуњина интересовања везана су за креативни рад зато што ту налази мир и испољава своја осећања. Волела би да се бави писањем и књижевношћу. Да ли истраживачки, да ли предавачки, у једном тренутку ће се према њеним речима већ усмерити. Али, жели да сазри управо тако – вођена љубављу према писаној речи. Нада се да ће се остварити, али и да ће пре тога научити шта томе претходи. У млађим данима тренирала је фудбал и кошарку, а као гимназијалка играла је за школски фудбалски тим.
Одељењски старешина и професорка ликовне културе Катарина Вукашиновић рекла је о Дуњи:
„Имам част да сам разредни старешина Дуњи Вулић, нећу наглашавати њене успехе који су неоспорни и немогуће их је не приметити у многим областима стваралаштва. Оно што њу, осим талента за уметност, књижевну и ликовну, краси је карактер и ширина ренесансне личности. Ових година је била стуб нашег одељења у улози председнице одељенске заједнице и то не само формално. Реалистична и стабилна, а опет топла и емпатична, критички је у стању да сагледа сваку животну ситуацију. Од првог разреда гимназије у њој видим зрелост одрасле особе, тако обликоване личности остављају за собом дубоке трагове. Сигурна сам да ћемо тек слушати о њеним професионалним успесима, а они људски свакако већ исијавају.“
Надежда Вулић, Дуњина мајка, описује своју ћерку као племениту, савесну и скромну. До сада је показивала да је дорасла изазовима и не склања се од нових ситуација нити се устручава да изађе из зоне комфора. Према њеним речима Дуња је до овог стадијума стигла како кроз победе тако и кроз поразе. Мисли да не треба да страхује од тренутака неуспеха јер је кроз спорт и живот научена да се носи са њима. Сматра да су њени разговори са ћерком, иако понекад захтевни, углавном конструктивни и да је узајамно поштовање и уважавање увек присутно.
И на крају, Дуња изражава искрену захвалност разредној Катарини на томе што јој је четири године била ослонац, неко ко осећа, чује и разуме.
Марина Костић педагог школе