Генерација 1962/1966 Економске школе: Нема гумице која би избрисала наша сећања

Годину 1962-у, свет памти по одласку глумице Мерилин Монро, Београд по отварању аеродрома (данас „Никола Тесла“), а Пожаревљани по премијери филма „Саша“, који је уз учешће великог броја суграђана сниман на улицама и објектима ове вароши.

Поменути период поклапа се са делом животног пута генерације ученика која је у јесен 1962. стасала за клупе Средње економске школе Пожаревац. Сопствено зелено доба преламали су кроз призму жеља и реалности, са пажњом пратили предавања ауторитативних професора, стицали нова знања, а неретко са зебњом ишчекивали школско звоно. Како данас кажу, четири године је прошло к`о трен, а 1966. диплому су стеклa 142 матуранта из четири одељења.

Чињеница је да ова генерација није изневерила обичај матурског окупљања и да је двадесет другог дана маја обележила 60 година од стицања дипломе пожаревачке Економске школе. Успомене на прошле дане, професоре, екскурзије, лепе и мање лепе тренутке школовања некадашњи ђаци током овогодишњег дружења поделили су у ресторану „ИН“, а нешто од својих сећања дозволили нама да „украдемо“ и забележимо.

ЗАДОВОЉСТВО МАТУРСКИХ ОКУПЉАЊА

– Прву прославу имали смо након пет година, тачнијe 1971, и тако на сваких пет година, док нисмо догурали до четрдесете. Од тада, дан матурирања обележавамо окупљањем сваке године, прича Раде Аврамовић.

– Ова окупљања буде лепа сећања која нас прате и добро је што се наставља овим темпом до данашњих дана. Са колегама који су остали везани за Пожаревац сретао сам се редовно, што пословно, што приватно, али посебно задовољство пружају ова матурска окупљања када сретнемо и другове који живе ван нашег града.  Ми се знамо од својих 15-16 година, а један број нас чини организациони одбор задужен да из пролећа у пролеће припреми и реализује скуп наше генерације.

Аврамовић је и својеврсни хроничар ових окупљања и показује нам обимну документацију о томе где је која матурска прослава одржана, ко је био позван, ко је дошао…

– Ја сам књиговођа по струци и све бележим. Tо сам обављао током радног века и логично је да из тог угла пратим наше матуре, са осмехом вели Аврамовић.

ЈЕДИНСТВЕНОСТ КАО ОДЛИКА

Богољуб Јовановић био је ученик IV/3 чији је разредни старешина био Предраг Стевић.

– Стевић нам је био готово као родитељ. Бринуо се о сваком ученику и трудио да помогне док су предавања била таква да си имао утисак као да гледаш филм. Хтео – не хтео, морао си да запамтиш градиво, јер је било проткано бројним примерима из реалног живота. Морам да поменем и остале професоре: Глигоријевића, Микића, Шобу, Жику Миленковића.., Мајка Раду, која тај надимак није стекла случајно јер је баш била таква према нама, носталгичан је наш саговорник.

Школски дани носе сећања од којих поједина остају за читав живот.

– Једном је требало да идемо у Смедерево на шаховски и фудбалски турнир. Ишло се возом, а секретар школе је морао да овери списак ученика како би добили попуст. Но, наш професор није дозволио путовање, јер је био крај године и инстирао да се викенд проведе у учењу. Ми смо били толико oдлучни да смо платили пуне карте и отишли на такмичење.

– У понедељак, на настави професор Стевић дуго гледа у нас. Ћути. У једном тренутку нам се обрати: „Не знам шта да кажем. Нисте ме послушали, али нећу да вас казним! Драго ми је да сте били јединствени, представљали нашу школу и данас дошли припремљени на наставу“, сећа се Јовановић.

Овом приликом срећемо и Живорада Петровића. На дане у клупама Средње економске школе сећа га много тога. Овом приликом ангедота из треће године школовања.

– Несмотрено на ходнику запалим цигарету, један професор ме види и пријави разредном. Када је почео час, старешина ме пита шта се то десило и што се нисам јавио да објасним проблем. Ја у тренутку смислим: „Извините, нисам хтео да ометам Ваше предавање“. „Петровићу сутра да ти дође отац у школу!“, био је његов одговор. Ја искрен, рекао сам да то не смем да пренесем оцу. Али, када смо се уписивали у школу имали смо обавезу да на дописној карти испишемо нашу кућну адресу са именом родитеља као примаоца, док је простор за поруку био празан. Зна се због чега. Пар дана сам у родној Пољани чекао поштара и једно јутро га дочекам и преузмем дописницу, испричао нам је Петровић мислећи да је тиме његов проблем био решен.

– Но, професор је знао све наше „зврчке“. Како је имао личне податке, следећег дана послао је другу дописницу са поруком оцу да дође. Када је дошао у школу, мени се свет преврнуо. Ипак, све се свело на један коректан разговор оца и сина уз поруку: „Учи школу. Ако не завршиш врати се на село да радиш пољопривреду“. Много касније сам лично од професора Стевића сазнао да је разговарајући са мојим оцем инсистирао да ме не туче и не виче, већ бираним речима реши проблем. Шта даље да кажем? То је оно што се памти цео живот! Касније, када сам и сам постао просветни радник овај поступак био ми је један од основних примера у односу према ученицима, као  и са њиховим родитељима.

И овогодишње дружење којима је обележено 60 година од матуре, генерација 1962/1966. Средње економске школе Пожаревац започело је давањем почасти друговима који су их временом напустили.

Поносни на чињеницу да су поново на окупу и у завидном броју, матуранти су са задовољством и овом приликом  разменили приче о томе шта је обележило њихов живот од прошлогодишњег сусрета до данас и оживели сећања на дане учења, оцењивања, великих и малих одмора…

Што неко рече:

– Нема школске гумице која би избрисала та наша сећања.

Сећање вредно пажње некадашњи ђаци чувају на професора Игора Плетњева. Кажу да је до савршенства био педантан, елегантан и водио рачуна о сваком детаљу понашања.

Посебни су били његови часови. Дневник је попуњавао графитном оловком, не већом од пар сантиметра, док ученици нису могли да разазнају коју оцену имају, јер је др Плетњев ниво показаног знања бележио само њему знаним симболима. Најпре је испитивао пар ђака, а потом предавао. По последњој реченици, вратио би наочаре и оловку у џеп, склoпио дневник, устао и завршио речима: „Ово је све за данас“.

За многе је било невероватно да се исте секунде чуло звоно, иако професор никада није погледао у сат. И тако сваког часа, сваке недеље, сваког полугодишта, до краја школовања.

БИЛИ И ОСТАЛИ ДРУГОВИ

Школовање генерације ђака Средње економске која је матурирала 1966. године паралелно су пратила специфична дешавања у пожаревачкој вароши.

Филмови су се гледали у биоскопима Козара и Морава, игранке се одржавале у тадашњем Дому омладине, током лета центар је била башта Дома ЈНА. Они са пропусницама купали су се на војном базену изнад Аутобуске станице, а остали на Великој Морави, крај Љубичевског моста. Младе људе свих градских школа увече је спајала шетња Старим корзоом, а онај чија слика се нашла у излогу „Фото Росе“ био је главни.

Ово је само део сећања која су овог маја преплитала сусрет матураната из 1966. године. Наравно, највише се причало о некадашњим колегама, анегдотама и збивањима у учионицама и ходнику школе.

ЂАЧКО ПРИВРЕДНО ДРУШТВО

Данашња Економско трговинска школа Пожаревац, у подрумским просторијама старе зграде, има савремен ресторан и кухињу намењену практичној настави. Ту знање стичу ученици са смерова кувара, посластичара и конобара. Но, мало се зна да је тај простор прва преуредила управо генерација о којој данас пишемо.

Идеја је била да просторије користи Ђачко привредно друштво. Најпре су избачене гомилане непотребне ствари, а потом уследили конкренти радови. Међу њима је било рушење каљаве пећи која давно није била у употреби. Красиле су је прелепе плочице којим је била обложена у време зидања зграде. Очигледно руком исцртаване биле су уникатне и сигурно имале велику вредност. Професор Стевић, као екомониста и домаћин, имао је идеју да се плочице пажљиво скину, очисте од малтера и продају, а новац употреби за опремање Ђачког привредног друштва.

– Скидање плочица било је невероватно тешко. Не знамо чиме су лепљене, али је скоро свака пуцала. Мучили смо се, покушавали разне методе, били прецизни као часовничари. Није ишло. Када је стпљењу дошао крај, немоћни и нервозни, узели смо будак и бароз и за час срушили пећ. Још се прашина није слегла када је у подрум сишао профеосор Стевић. И данас памтим неверицу на његовом лицу које је црвенело од беса. Запрепашћен, није могао да се сети речи којима би описао наш потез. Само је прозборио: „Па … ви … ви … гори сте од Хуна и Авара заједно, уз осмех прича Миле Васиљевић.

Убрзо је простор уређен и добивши своју намену окупљао је ученике, организоване су игранке и новогодишње прославе.

СТРУКТУРА И КВАЛИТЕТ ПРОФЕСОРА

Вељко Албуновић је Средњу економску школу завршио као ученик 4/4 разреда.

– Одељење које сам похађао карактеристично је по томе што је било јако мало дечака, а много девојчица, те смо муку мучили да окупимо неку спортску екипу. У томе нисмо много долазили до изражаја, али смо били компактни у смислу другарства и међусобне ученичке солидарности. Ван наставе радо смо ишли на билијар или у шах салу која је била у Дому ЈНА. Тамо сам одлазио са одељењским другарима Ратком Бугарином и Ђоком Миладиновићем.

Прве две године Албуновићу је разредни старешина био Жика Миленковић, а потом Миша Караклајић.

– Када је о наставном особљу реч, посебно бих истакао професора историје др Игора Плетњева и Даницу Минић, која је такође велико име. Радо се сећам Божидара Здравковића званог Божица, професора српског Жике Миленковића… Структура и квалитет професора били су изузетни и међу њима се истицао не само педагошки однос према нама ђацима, већ и ауторитет који су имали у грађанском друштву. Данас тога више нема.

Владимир Давидовић је Средњу економску школу завршио као ученик одељења 4/2.

– Ништа ми пријатније није него када почетком године мој другар Авра позове и каже: „Хајде да се сретнемо у фебруару и почнемо припреме када ћемо да зовемо школске другове.“ Тада почињу окупљања нас неколицине који чинимо организациони одбор. Договарамо се када ће бити скуп, у мају или јуну. Где је ко од наших другара, ко ће кога да зове, бирамо простор у коме ће се обележити годишњица нашег матурирања.

– Десету и двадесту годишњицу обележили смо у „Ловачком дому“ на Табани. Тридесетогодишњицу у ресторану на Тулби, четири деценије у „Липовом `ладу“, потом у „Конаку“, да би се сада окупљали у „ИН“-у. Желим да нагласим како ће се сваке наредне године наше дружење одржавати последњег петка у мају, од 14 часова, у ресторану „ИН“, додаје Раде Аврамовић.

СПОРТСКА ГЕНЕРАЦИЈА

– Моје одељење није било најбоље. Рецимо, златна средина. Што се професора тиче, ту нема примедби. Јесу били строги, али правдени. Ево, наш разредни старешина Стевић толико се борио за нас да је на једном Наставничком већу устао успротививши се неколицини колега који нису били за то да се неким ђацима поправе оцене. На колегијалан и културан начин објаснио је да су то ђаци који су спортским активностима показали изузетан труд, а резултатима високо подигли ниво угледа школе, прича нам Живорад Петровић ,из некадашњег 4/3.

– Одељења се сећам по спортистима који су били успешни. У трећој години школовања на нивоу Пожаревца освојили смо прво место у одбојци, тако да су већину нас одмах регистровали за „Млади радник“, где смо редовно одлазили на тренинге.

Миодраг Миле Васиљевић, велики поклоник фолклора и спорта допуњава Петровићеве речи:

– Тачно да је наша генерација имала изузетне спортисте. Рецимо, Влада Давидовић био је сјајан атлетичар на кратке стазе, колега кога смо звали Мића Врабац, Живковић, Зоран Дубајић, моја маленкост… Међутим, морам да издвојим Јездимира Перића Језду. Мислим да није било спорта у коме се није истицао и остварио натпросечне резултате. Као такав, проглашен је за најбољег спортисту Економске средње школе. Тај спортски замајац крио се у чињеници да смо били мотивисани претходном генерацијом наше школе која нам је задала озбиљан „домаћи задатак“. Наравно, нисмо могли да будемо бољи од њих, јер су то биле легенде пожаревачког спорта попут Мирољуба Поповића Цицка, Боривоја Динчића Меце, Зигрфида Лисовског Зигија … Све у свему, истичем да је тадашњим Стадионом малих спортова из публике увек одјекивало навијачко: „ЕСШ, ЕСШ!“, скраћено име наше школе.

Овогодишње дружење којим су некадашњи ђаци прославили шест деценија од матуре обележила су сећања и речи:

– Били смо, остали и бићемо другови!

            Текст: Д. В.