Грци су најраније у Србију, па и у Пожаревац, стизали почетком осамнаестог века, по потписивању Пожаревачког мира 1718. године и аустријске окупације овог краја. Ово, тек спорадично насељавање постаје значајније и веће у првој половини деветнаестог века, а Грци који стижу у Пожаревац углавном су из Епира, Македоније и Тесалије, из места Аристи, Сијатисте, Јањине…
ДОСЕЉАВАЊЕ ГРКА
Најранији помен Грка у Пожаревцу везује се за почетак осамнаестог века и време аустријске окупације овог дела Србије. Спорадично се помињу Никола и Матеја Грк, што говори о податку да је тада већ почело досељавање, не тако интензивно, јер се интензитет тог досељавања десио тек после ослобођења Србије од Турака, после 1815. године.
У Србију је тада долазило доста становника из неослобођених крајева такозване европске Турске, из данашњих предела Македоније, Епира, Тракије, Тесалије, Бугарске, јер је Србија на Балкану у то доба имала аутономију. Са друге стране и кнез Милош је водио добру политику, јер је омогућавао новим досељеницима да земља коју су заузели остане у њиховом власништву, ослобађани су од пореза и имали су слободу кретања. Србија је била земља која је њима обећавала лепу будућност, истиче историчар др Мирољуб Манојловић.
У другој половини деветнаестог века, када су Грци већ увелико стизали у Србију, Пожаревац је био велика варош, највећа иза престоног Београда. По попису из 1866, чији су резултати објављени у Државопису Србије 1869. године, Пожаревац је имао 6.909 становника и 1.481 кућу, трећи је био Шабац са 6.516, а за њим Крагујевац са 6.386, док је Београд, као главни град земље, имао 24.768 становника. Захваљујући чињеници да је Пожаревац био седиште највећег округа у Србији са богатом залеђином, као такав привлачио је досељенике и из грчих земаља.
ПРИЈАТЕЉСТВО
Пожаревац је словио за једно богато и значајно место и као такав био је привлачан посебно за становнике из сиромашних крајева Грчке, Епира, Македоније, Тесалије, Тракије… Грци су се релативно добро сналазили и углавном су се бавили трговином и угоститељством и у томе имали велике успехе. Осим трговине бавили су се и другим пословима блиским трговини, нарочито банкарским пословима. Такође су се бавили комисионим и шпедиционим пословима, јер су шпедициони послови, по општем регуламенту, били ослобођени пореза.
Осим трговине, а можда и пре трговине, Грци су се бавили и разним занатима, у првом реду оним најпотребнијим за живот: као пекари, зидари, израђивачи одеће и обуће и животних намирница. Бавили су се, безмало, свим врстама трговине, заната, угоститељства, само се земљорадњом нису бавили никада, наставља др Манојловић.
Веома способни, вредни и штедљиви, Грци су постајали брзо богати и успешни.
– Осим иметка велики број грчих досељеника је међу грађанима Пожаревца уживао посебан углед. И Грци и Срби били су православне вере и што је још важније, били су у цркви, у школи и обичном животу упућени једни на друге. Врло често и врло рано сусрећемо бракове склопљене између Срба и Грка. Конзервативни и опрезни, Грци су се обично женили између себе, а врло често доводили су себи жене из својих крајева, које су знале њихов укус, навике, начин рада, обичаје, менталитет. Ако су и узимали Српкиње, то су узимали најлепше, из најбогатијих и најугледнијих кућа.
ПОСРБЉАВАЊЕ
Процес посрбљавања није увек и свуда текао једнако. Важан моменат у процесу посрбљавања били су број и занимање. Највише су изгубили крвним мешањем са Србима. Пре но што су се одрекли турског поданства Грци су се женили женама из својих крајева. Примањем српског држављанства они су били присиљени да се жене Српкињама или полутанкама из српско – грчких бракова. У оба случаја, било да је Србин узимао Гркињу или Грк Српкињу, процес се завршавао у корист Срба. Жене би својим мужевима натурале славу, што је отприлике значило исто што и постати Србин.
– Други врло важан моменат који је утицао на то да су они тако брзо нестали или је број у тој мери опао да их данас има мало, је што Грци нису живели у компактној маси него по мањим групицама. Премда су и Грци православни, као и Срби, они су се разликовали од Срба и по томе што нису славили крсно име или славу, него имендан. Осим имендана они су нарочито славили Божић, када су други дан ишли једно другом на честитање, обичај који се увукао и у српско грађанско друштво. Тек касније Грци почињу да примају крсну славу и највише славе Светог Димитрија, Светог Николу, Константина и Јелену, Петковицу, објашњава историчар др Мирољуб Манојловић.
Што смо даље од осамнаестог и прве половине деветнаестог века, Грка је све мање, па самим тим и њихов утицај незнатан. Данас се може рећи да их скоро и нема, јер се највећи број србизирао, али траг који су оставили дугорочно је утицао на постанак и развој модерног грађанског друштва у Србији, посебно у варошима у којима су живели у већем броју.
Д. Динић
