2020-12-14T10:00:27+01:00 14. децембра, 2020. 09:57 |

Хари је одлучио да траје

Чињеница да тродеценијско активно  спортско ангажовање мајстора одбојке Милана Илића ни за милиметар није пореметило елан и интересовање да и дан данас нађе најбољи могући начин не би ли усмеравајући лопту преко мреже донео нови поен свом клубу, иде у прилог да границе спорта не чине године.

Шта више, ни период који се мери раздобљем од три деценије није ни на који начин удаљио Харија ( како га на на терену и ван њега знају), да истим жаром цени, воли и поштује одбојкашки спорт као што је то било неких деведесетих година прошлог века на терену костолачке Спортске хале.


Милан Илић Хари рођен је 3. августа 1977. године у Пожаревцу а одрастао у Костолцу  у породици медицинских радника Банета и Миле као и старију сестру Катарину – Лаки, која му је била најбољи „друг“ до поласка у вртић:

-У вртићу стичем прве другаре и поносно кажем да се са некима од њих и данас дружим, попут Милана Цековића Цеке. Пријатељство за читав живот! Из вртића су ме дочекивали нанан Иконија, блага и добронамерна жена и повремено, дека Бошко, строгих навика које је желео да пренесе и на мене. Основну и средњу школу похађао сам у Костолцу, а време „трошио“ на игру, фудбал, јурке, док пролећне дане нећу заборавити највише због јагода из туђих башти и најслађих трешања са ко зна чијих грана… Наравно, ускратио бих причу ако не поменем јунаке мог детињства „Загора“, „Команданта Марка“, „Блек Стене“, „Алана Форда“, „Мистер Ноа“ и „Марти Мистерије“,сећа се Илић најранијих година одрастања али и улазак у неки, за њега нови свет:

– У свет спорта ушао сам као клинац, играјући фудбал у „Минелу“, а ништа мање знања нисам показивао ни у стоном тенису који ме је такође привлачио. Опробао сам се и у рукомету, кошарци, а онда, у седмом разреду наставник физичког Крајић одабере неколицину за школску одбојкашку секцију. Прва година ми није ишла најбоље, но, следеће постајем један од бољих у тиму који осваја титулу првака Браничевског округа.   Поласком у средњу школу, замолио сам тренера Радишу Павловића-Калимера да покушам у Одбојкашком клубу „Рудар“, што је и прихватио. Од ти, мојих „зелених дана живота“, у овом спорту сам све до данас!

НАЈМЛАЂИ КАПИТЕН

Те године Хари „Рудар“ памти по дружењу, сјајним резултатима, непрекидним тренинзима… Речју-сваком тренутку са спортским колегама којима је био капитен, до тада забележен као најмлађи.

– Уз спортске обавезе, изласке у град и прве љубави, ни у ком тренутку нисам запостављао школу, сматрајући је за основу свега. На терену сам променио позицију у тиму, и са места примача сервиса одређен сам за техничара, о чему је одлучио селектор младе одбојкашке репрезентације Југославије професор Драго Томић. Мислим да је та његова визија одредила даљи ток моје каријере. Године 1996. били смо најбоља млада екипа СР Југославије на Мајском турниру градова у Београду. Тренер који нас је водио био је сјајни Горан Јовић Ћира, председник Клуба Мирко Бајер  а „добри дух“ и мудра глава Славиша Корнет Чиле. Тада сам проглашен за најбољег младог играча Југославије а из „Рудара“ у Костолцу најбољи у Региону, добио сам Октобарску награду Пожаревца, награде града Костолца за развој спорта , први сам добитник признања Спортиста  генерације, ушао у шири списак јуниорске репрезентације Југославије и први пут се појавио на на телевизији у прилогу о мени и ОК „Рудар“ на тада популарном „СОС“ каналу, прича нам Милан Илић Хари кога изазов 1997.  води у виши ранг и професионалне воде спорта – у краљевачку „Рибницу“.

ОДБИО ЗВЕЗДУ И ПАРТИЗАН

Ту годину памти по одвајању од породице и растанак са старим друштвом, али и „јаким“ тренинзима и познанством са данашњим кумом Јованом Јањушевићем. После три сезоне прелази у вицешампионски „Милиционар“ из Београда, а по истеку уговора, одбија понуду „Црвене звезде“ и „Партизана“ и одлази у иностранство. Између Франсцуске, Ирана и Израела, одлучује се за Израел, јер је у питању био  „Maccabi“ из Тел Авива.

– Иако ме је подржавала, као и увек, тај одлазак најтеже је пао мојој мајци Мили, а на аеродром ме је испратила сестра Лаки. Следи прелепа сезона, незаборавно искуство, нове колеге, обичаји, људи, култура… Те сезоне клуб је направио најбољи успех у последњих пет година , сезону смо завршили на трећем месту, али поред сјајне понуде, вратио сам се у своју земљу јер су ми недостајали поднебље, породица,наши људи,  језик…, сећа се Хари.

Долази у Одбојкашки клуб „Будванска Ривијера“ и постаје саиграч онима које је као клинац гледао на Олимпијади. У то време је члан Универзитетске репрезентације што га води у Јужну Кореју, у далеки Даегу а фасцинантан излазак на стадион од 60.000 људи је нешто што до краја живота остаје у сећању. Богата спортска каријера води Илића поново у „Рибницу“, а на позив легендарног Дејана Брђовића, прелази у редове крагујевачког „Раданичког“ где остаје осам сезона. Са саиграчима осваја први трофеј у историји екипних олимпијских спортова у Крагујевцу – Куп Србије, игра сва финала , Клуб осваја две везане титуле шампиона Србије, а сам бива проглашен за најбољег играча финала за првака Србије, биран за најбољег техничара лиге, избран у идеалну поставу Лиге. Тим игра Лигу шампиона, Куп „CEV“- a, „Challenge“ куп…

 

Надимак по чувеном филмском инспектору

–  Mоје име и презиме не асоцирају на надимак који носим,  те се многи  интересују како сам га добио. За надимак Хари „заслужан“ је тренер Радиша Павловић-Калимеро. Наиме, за време којих почетака у „Рудару“, после сваког меча говорио је да сам „прљав“ играч и да се користим свим методама не бих ли Клубу донео победу – упоређујући ме са филмским ликом Хари Калахана, полицијског инспектора Сан Франциска, кога је успешно тумачио Клинт Иствуд, вели Илић.

 

Када је о породичном животу реч, Милан је у Крагујевцу упознао девојку Даницу  у коју се заљубио и са њом запловио у брачне воде којима их једрима воде четворогодишња кћер Софија и седмомесечни Алекса.

Породица Илић: Милан, Даница, Алекса, Софија и пас Симба

-Супруга и ја имамо неке наше мале ритуале: сваког јутра уз кафу играмо јамб, уживамо у шетњи и игри са децом а ту је и љубимац- малтезер Симба.  Поносно смо уз нашу децу са којима „по други пут одрастамо“ и након моје сезоне у О.К. „Спартак“ у Љигу 2016.решио сам да престанем са одбојком јер је супруга остала трудна… Одбојка ми није превише недостајала, вероватно из разлога што сам у њу и даље укључен – овог пута као тренер. Основао сам Клуб „Red Fox“ и већ шест година тренирам девојцице. Ипак,  после две године паузе, на наговор супруге, решио сам да се вратим игрању одбојке. Жеља је била да ме ћеркица упамти и на терену, а не да о мојој каријери чита у новинама. Почео сам у „Јагодини“а после 3 месеца добијам позив суперлигаша О.К. „ВА014“ Ваљево и на велика врата у 41.  години враћам се у највиши ранг такмичења.

Последње две сезоне Милан Хари Илић игра за Одбојашки клуб  „Карађорђе“ Топола. Тим је ушао у виши ранг а тренинге је ускладио тако да Клуб не трпи, а са друге стране има довољно времена за породицу:

– Супруга, моја највећа подршка уз децу,  каже да проживљавам трећу младост. Истина је да ми играње прија ,тренинзи ми не падају тешко, уживам да знање и искуство преносим на млађе саиграче, да их учиним бољим спортистима, бољим људима!  Наравно,моја мајка и даље прати и навија као и пре више од 25 година. У Костолац одем радо, на жалост не тако често због пословних обавеза. Са 43 године настављам да уживам у чарима брачног живота, родитељству и наравно, одбојци… Што би један мој пријатељ рекао : „Хари је одлучио да траје“,  закључује Милан Илић.

Влада Винкић

Фотографије: Приватна архива породице Илић