ТРАДИЦИОНАЛНА СВЕТОСАВКА АКАДЕМИЈА У ПОЖАРЕВЦУ
Као и сваке године, тако је и ове, Епархија пожаревачко – браничевска, уочи 27. јануара, прославила школску славу – Светог Саву, име првог српског архиепископа, монаха, дипломате…Свечаност, којој је присуствовао велики број грађана, Његово преосвештенство владика пожаревачко – браничевске епархије др Игнатије Мидић, као и председник Скупштине града Бојан Илић, организована је у великој сали Центра за културу.
Овогодишњи програм, у коме су учествовали чланови литургијске заједнице пожаревачке Саборне цркве, разликовао се од свих претходних, јер је рађен по мотивима драме Жан Пол Сартра „Иза затворених врата“. На овај начин млађи чланови Цркве и њихови вероучитељи желели су да подсете на постулат једног другачијег погледа на свет.
О Светом Сави су говорили, не професионалци и уметници, већ они који се са њим сједињују на свакој литургији, „па то искуство претачу у слова славе“. Понуђена је „евхаристијска заједничарска вера, јер се у њој налазе одговори на легитимно постављена питања живота или смрти“.
Ђакон Златко Матић је у својој беседи нагласио да се сва тајна људског постојања садржи у истини да је биће заједница, и да ван заједнице можемо бити најлепши, најморалнији, најначитанији, најумнији, али не и живи.
Ако је ишта Свети Сава желео да нам остави била је та порука, за коју су везане читава наша вера, наш идентитет, реч о спасењу, као благословеној и вечној заједници са Оцем и Сином и Светим духом.
-Житељи наших земаља су заборавили ту поруку, коју нам је приближио светитељ Сава. Окренули смо се другим учитељима, квази просветитељима, онима који до дан данас суптилним методама протерују Светог Саву из школа, гонећи црквене посленике. То су лажни учитељи, који су нудили и нуде велика знања, енциклопедије, комфор и 
рационалну сигурност недодирљиве индивидуе. Кренули смо у потрагу за знањем, које ослобађа од цркве, од ближњих, родитеља, супружника, деце, природе, од себе. Међутим, ни најузвишеније божанство, разум, није нам донело више слободе или благостања. Сетимо се само уз какве фанфаре је разум ушао у савремени свет. Не заборавимо, ипак ни како је изашао из модерне. Кроз дим ватре, упаљене на ломачи Француске револуције, све до дима, који куља из Аушвица. Завршни акорди Марсељезе и Интернационале чули су се у Нагасакију. Њихов ехо заједно са сиренама и бомбама ослушкивали смо и ми на самом крају 20. века у нашим и Савиним српским и приморским земљама. Сви облици есенцијалистичке филозофије, све њене идеолошке или материјалистичке верзије, распале су се у парампарчад, јер су разум и утопија, разум и идеологија, нераскидиво повезани. Зато смо поново пред питањем Сартра: „Како смо доспели овде и хоће ли се отворити затворена врата пакла, смрти, мржње? Има ли излаза? – беседио је ђакон Златко Матић додајући да Црква свету нуди једно особито дело спасења, које се зове љубавна заједница.
-У свом најдубљем смислу, љубав значи попустити, омогућити другоме да јесте. Тиме учествујемо у прослави различитости, у слободном остварењу свих капацитета бића другога, насупрот насилничким, али шупљим савременим системима политичким, економским или школским, рекао је Матић.
Свети Сава је љубав поистоветио са евхаристијским даром бесмртности. Позвао нас је да прођемо кроз уска врата литургије, кроз отворене двери које воде у живот вечни, тако што ћемо један другога љубити, покоравати, и један другоме тескобе носити.
М. П.