2021-06-20T10:20:10+02:00 20. јуна, 2021. 10:19 |

Испод линије достојанства

КАКО ПРОТИВ СИРОМАШТВА?

Сиромаштво је појам који најчешће значи оскудицу материјалних добара за нормално задовољавање најважнијих потреба сваког појединца, породице или друштвене групе. Према дефиницији Организације уједињених нација, сиромашнима се сматрају особе које су лишене комфора и достојанства, који се сматрају нормалним у друштву у којем живе. У дефиницији сиромаштва треба поћи од мере која означава шта је то нормално, јер у различитим срединама, у различитим раздобљима „нормално“ је променљива категорија као и ниво потреба сваког појединца или друштвене групе. 

По критеријумима који су валоризовани стандардима ОУН, беда или апсолутно сиромаштво је непоседовање извора прихода и имовине да се могу задовољити основне животне потребе. Иза граничне линије апсолутног сиромаштва је релативно сиромаштво по коме је нечији стандард испод стандарда већине становништва. По таквим критеријумима, половина светске популације живи испод линије сиромаштва, док око 500 милиона људи живи у условима који се сматрају екстремним сиромаштвом.

Према подацима које је објавила Европска мрежа за борбу против сиромаштва, Србија је најсиромашнија земља Европе. Истраживања су показала да у Србији 628.000 људи живи у апсолутном сиромаштву. У ризику од сиромаштва, је према званичним статистичким подацима објављеним 2020. године, је 23,2 одсто становника. Економска криза изазазвана пандемијом корона вируса тек ће показати колико је у току 2020. и 2021. године људи остало без посла и колико породица је додатно осиромашило.

На територији Браничевског округа, који је је други по величини у Србији живи око 200.000 становника. Поред Града Пожаревца припада му и седам општина које су претежно руралне и ослоњене на пољопривреду и домаћинства са малим површинама обрадивог земљишта и по степену развијености спадају у групу девастираних. То су Мало Црниће, Жабари, Жагубица, Голубац, Кучево, Петровац на Млави и Велико Градиште.

 По броју незапослених до 30 година старости, Браничевски округ је први у Србији. Такође, има високу стопу корисника социјалне помоћи у односу на Србију, 26 одсто. Просечне зараде у готово свим општинама су мање од републичке просечне зараде. Изузетак су Град Пожаревац и Градска општина Костолац где је већина станоновника запослена у Електропривреди Србије.

Најугроженије категорије сиромашних на овом подручју су Роми, расељена и избегла лица, самохрани родитељи, млади без запослења и особе са инвалидитетом. 

АНКЕТА

                                                  Зашто смо сиромашни ?

Драган Катић, електроинжењер, Пожаревац:

-Банкрот великих предузећа у Пожаревцу је узроковао отпуштање великог броја радника. Људи су се сналазили на свакојаке начине да нешто зараде, неки на привремено повременим пословима, углавном на црно…Пензије оних који нису имали пун радни стаж једва да су веће од 20.000 динара. Велике трговинске куће уништавају мање трговине. Јефтина кинеска роба полако уништава мање произвођаче одеће, обуће, ПВЦ галантерије, алата… Пошто сам пензионер знам доста људи у пензији који једва састављају крај са крајем. Панадемија короне је све то још продубила. Страх од неизвесне будућности, блокирао је скоро сву потрошњу. Куповало се и поправљало само неопходно. Затворене продавнице, ресторани, занатске радње, туристичке и саобраћајне агенције…Не знам да ли је уопште нешто нормално привређивало. Опоравак после епидемије ће јако дуго трајати, последице су несагледиве. 


Србијанка Марјановић, запослена, Пожаревац:

-Богате људе не видим и не познајем, али ми је сиромаштво видљиво и болно. Људи јако, јако тешко живе у страћарама, не могу да плате струју, онда им скидају бројила па немају ни тако нешто основно. Не можеш одједанпут да спаваш у два кревета, а камоли у пет станова, па не могу ни да схватим то што се дешава око нас, какав је то дисбаланс…Цео свет је сиромашан, велика већина, а мрвица неких је јако богата и држи цео свет. Наша земља не види, не препознаје и не бави се сиромашним људима. Ако се бави, бави се само про форме што је понижавајуће за сиромашне. Тиме и негира себе, јер држава постоји због народа, због нас, а не ради себе. Посебно су у сиромаштву видљива деца и стари и они би морали да буду најважнији државни задатак.


Јаворка Стоиљковић, пензионер, Пожаревац:

-Има доста сиромашних али нису сви поједнако сиромашни. По мени, има више сиромашних, мање сиромашних и много богатих. Разлика између много богатих и много сиромашних које ја свакодневно виђам код контејнера је оно о чему неко ко је за то плаћен мора да мисли и нађе решење. Међу сиромашне могу да се уброје пензионери, пре свега они са најнижим пензијама које су недовољне за живот, за храну. Разумем да разлике постоје, али треба подићи најниже пензије, довести их на ниво да може да се преживи, да има за храну, рачуне и лечење. Сматрам да може више да се уради за оне који немају. 


Јована Јанкуловић, инжењер екологије, Велико Градиште:

-Сиромаштво у нашој држави је велики проблем. Пола милиона становника не може да оствари средства ни за основне животне потребе. Као најчешће узроке сиромаштва код нас навела бих незапосленост, несигурност на тржишту рада и лош животни стандард. Познајем трочлану породицу која живи у јако тешким и лошим условима. У дотрајалој кући пуној влаге, без купатила и без струје. Живе од социјалне помоћи и сезонских послова. На жалост, ово није усамљен случај, много српских породица живи у сличним или горим условима. Ова пандемија је додатно појачала сиромаштво и значајно утицала на економију и привреду, много људи је остало без посла, велике штете је нанела пословању микро и малих предузећа који су људима давали шансу за преживљавање.


Живкица Ђорђевић, педагог, Пожаревац:

-По мом мишљењу, које је засновано на искуству, постоје породице и појединци који живе у сиромаштву, у дужем или краћем временском периоду. Нису у могућности да обезбеде основне намирнице за исхрану, да купе лекове, да обезбеде гардеробу, услове за живот – стан и намештај. 

Фактори који узрокују сиромаштво су генерацијско сиромаштво – деца рођена у сиромашним породицама нису у могућности да као одрасле особе изађу из тог круга, већ настављају да живе и стварају породицу у оскудним условима. Неки од њих успевају да прекину овај след тако што се школују уз додатну помоћ рођака или пријатеља, запошљавају, одлазе у иностранство. Неки се одају криминалу па је видљив нагли пораст материјалног богатства. Ту је и несналажљивост особа у животним околностима, лењост, па неки из добро стојећих породица улазе у сиромаштво,  несрећне околности – смрт родитеља док особа још није зрела за функционисање и остваривање социјалних и радних улога, лаковерност, па неке особе губе материјална добра преварени од особа којима су поверовали, зависност од порока – коцка, дрога, скупи хобији, могу да уведу појединца и породицу у дугове и сиромаштво, непромишљеност – кредити, куповина аутомобила и других добара изнад материјалних могућности, зидање скупих објеката, скупоцена одећа, скупа летовања…Болест која особи онемогућује да ради, а има велике трошкове за лечење.


Анка Гогић Митић, активисткиња НВО за промоцију, заштиту и унапређење људских права „Алка“, Пожаревац:

-Само егзактни подаци нису довољни за разумевање сиромаштва, јер је то и лични осећај и питање идентитета особе. Неко се осећа сиромашно јер вози „југа“, а неко не, иако нема ни бицикл. Ако се појам сагледава по уобичајеном мишљењу, сиромашна особа се вероватно и сама осећа сиромашном и зависно од особина личности и животним ставовима и искуству, према том осећају заузима пасиван или активан однос. Тај избор је за друштвену реакцију важна чињеница. Сиромаштво је узрок патње, али постоји могућност да еволуира у начин живота. Овде се долази до важног питања како прописима, статегијама и њиховом применом реаговати на описано сиромаштво.