Лако се могу избројати пожаревачке породица које је хоби приближио и спојио их за читав живот. Међу њима су Јасмина и Зоран Живковић, а прекретница je била – глума.
Наиме, радећи на комаду „Подвала“ у чувеном малоцрнићком аматерском позоришту, двоје младих на сцени везују текст и покрети, а ван ње невидљива нит узајамне љубави. Јака љубав бива крунисана браком, а потом и ћерком Милицом. И, ето потке да и потписник ових редова споји ову животну причу у интервју.
Можда није по бонтону, али по храбрости одговоре нам најпре пружа Зоран. Потекао из старе пожаревачке породице, у родном граду завршава основну школу и Гимназију.
Породица Живковић још у XIX веку бива препознатљива по љубави према лову, а отац Божидар је овај спорт, паралелно са основним занатом – молерајем, преносио на Зорана од малих ногу. Ипак, школовање га је удаљило од заната, али не и од лова за који је и данас везан. У породици ће се дуго препричавати анегдота да је због лова закаснио на сопствену веридбу, сећа се Зоран.
Иако је молерски занат сјајно савладао и у кући са љубављу чува стари алат и мустре, дуже од 35 година је запослен у ЈКП „Комуналне службе“ Пожаревац, у коме професионално и одговорно обавља послове шефа Службе јавне хигијене. Ми се, ипак, враћамо његовој другој љубави – глуми, из које је проистекла трећа и највећа – Јасмина.
– Године 1979. постао сам члан Аматерског позоришта у Пожаревцу и остао заљубљеник у позоришни живот до данас. Прва аматерска улога била је у комаду „Пси“, а потом долазе оне у представама „Главаш“, „Свети Георгије убива Аждаху“, „Путујуће позориште Шопаловић“, „Бој на Пожаревцу“, „Преображај“, „Професионалац“ и друге. Паралелно са радом у театру које носи име великог Миливоја Живановића, 1991. године постајем активан и на сцени Аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ у Малом Црнићу, а у више наврата глумим у представама аматерског позоришта „Кастелум“ у Костолцу, у којем и вих дана припремам један комад.
КАД ГЛУМА УЂЕ У КРВ
Зоран са поносом говори о ролама у представама „Подвала“, „Покондирена тиква“, „Било га – па није“, „Маштовита удавача“, „Бановић Страхиња“, „Опасна вода“, „Господин министар“, „Урнебесна трагедија“, „Девојка модре косе“, „Јанез“, „Власт“, „Просидба“, „Царство мрака“, „Јелисаветини љубавни јади због молера“, „Народни посланик“, „Ревизор“, „Краљ Бетајнове“, „Ларго де солато“, „Пазарни дан“, „Дивље месо“, „Позориште у паланци“, „Ожалошћена породица“, „Заобићи госпођу Мекам“, „Лажа и паралажа“ и наглашава да је члан и Аматерског дечијег ансамбла сцене у Пожаревцу.
Која остварења сматрате посебним у аматерској каријери?
– Као глумац позоришта „Миливоје Живановић“ пожаревачког Центра за културу, играо сам и у представама „Арсеник и старе чипке“, „Живот је све што те снађе“, „Маратонци трче последњи круг“, и све су доживеле више извођења, док је представа „Кидај од своје жене“, у којој сам играо главну улогу, доживела више од 25 извођења!
За глумачко ангажовање Зоран је носилац више награда ФЕДРАС-а и Фестивала у Богатићу, и са поштовањем говори о сарадњи са изузетним академским редитељима попут Маге Милановића, Оливера Викторовића, Драгослава Шиље Тодоровића, Милоша Јагодића, Мирјане Ојданић, Милована Ћетковића, Ћире Животића, Дејана Цицмиловића, Фуада Табуџића…
СИМБИОЗА ПРАВА, АРХИВИСТИКЕ И ДОБРОТВОРНОГ РАДА
Јасмина је такође Пожаревљанка, али додаје да у свом пореклу носи србијанске, босанске и војвођанске гене. Основну школу и Гимназију, као и Зоран, завршила је у Пожаревцу. Захвална је породици из које је потекла, посебно мајци и брату, на подршци у свим животним околностима. Аматерски је глумила деведесетих година прошлог века, а са супругом је заједно наступила у осам представа, углавном у малоцрнићком позоришту. Данас само повремено „ускочи“ у неку улогу као замена. Но, и даље са Зораном ишчитава текстове и заједно пролазе поједине сцене.
По завршеној Гијмназији, дипломирала је на Правном факултету Универзитета у Београду, а мастер студије завршава на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду.
Шта Вас је определило за професију којом се бавите?
– Још из средњошколских дана била сам наклоњена лепој писаној речи, истраживању историјских догађаја и – правди. Можда је због тога мој професионални пут био опредељен ка послу у коме сам на најлепши начин спојила сва три сегмента. Често цитирам колегу архивисту Милана Јакшића из панчевачког Архива који сматра да је благодет радити окружен архивском грађом, у миру са прошлошћу, у времену које је за наш народ био веома стресан и несрећан.
По образовању дипломирани правник и мастер историчар, са стручним звањем вишег архивисте, запослена је у Историјском архиву у Пожаревцу са непрекидним радним искуством у архивској струци од скоро 20 година. Данас ради као руководилац Службе заштите архивске грађе и регистратурског материјала ван архива. Уз заштиту и вођење евиденције о архивским фондовима у Историјском архиву, бави се и научно-истраживачким радом у оквиру којег је објавила више од 60 самосталних или коауторских стручних историографских радова.
Одговоран рад довео ју је до значајних резултата, од којих истичемо академско и научно усавршавање у области архивистике и заштите архивске грађе као културне баштине. Историјски архив Пожаревац је 2013. године објавио Јасминин мастер рад „Заштита архивске грађе ван архива у Браничевском округу“ као посебну публикацију , а ових дана је очекује одбрана докторске студије на тему „Заштита архивске грађе савезних органа у Југославији, 1945-1991“. Посебно је поносна што иза тог рада стоји менторство проф. др Љубодрага Димића, дописног члана Српске академије наука и уметности.
Уз све поменуто, чланица сте Кола српских сестара Пожаревац у коме већ 25 година обављате функцију председнице Подружнице. За то време, Пожаревачко КСС је развило богату културну и образовну активност. Шта за вас представља ангажовање у тој асоцијацији?
– Добротворни рад је хришћанска благодат, а чињење добрих дела увек испуни човека, јер после напорног радног дана сазнање да си некоме помогао пружа додатну снагу, мотив, оплемењује мисли и храни душу.
Поводом петнаест година обновљеног рада и сто година од оснивања Кола српских сестара у Пожаревцу, објављена је монографија Коло српских сестара Пожаревац која је ауторско дело Јасмине Живковић. Наша саговорница је за допринос истраживању и писању завичајне историје добитница и Повеље културе Града Пожаревца.
Јасмина и Зоран Живковић изричити су у томе да је породица стуб сваког успеха, радости и сигурности. Ту своју посвећеност основним породичним и животним вредностима, настоје да пренесу на ћерку Милицу, која студије на Филолошком факултету Универзитета у Београду, у групи за скандинавистику, започиње као прва на ранг листи примљених студената на катедри. Нимало случајно, с обзиром на то да је двоструки носилац признања ученика генерације, у основној и средњој школи.
Растајући се од породице Живковић, можемо слободно рећи су у сваком смислу Пожаревљани испуњених срца.
Влада Винкић