„Удахну се живот ветру и настаде створење, лагано и брзо, верно, племенито и снажно које ће на својим леђима носити човека“… Настаде коњ…
У плодној стишкој равници носио је коњ уморног паора и рањеног ратника, а са посебном почашћу данас носи једног витеза. Око врата венац, а на леђима витез. И то не било какав. Витез који је шест пута огрнуо плашт најбољег – Марко Миленковић.
Марко је витешку титулу изборио на Љубичевским коњичким играма 2014, 2016, 2017, 2018, 2020. и 2021. године. Као победник Љубичевског вишебоја чувао је сабљу и плашт шест пута, три године заредом. Након треће узастопне победе, сабљу, налик оној која је још од средњег века додељивана најбољим ратницима, добио је у власништво.
Одрастао у близини пожаревачког хиподрома, сео је на коња као дечак и заувек остао заљубљен у њега. Вештину јахања, коју сваки вишебојац мора да савлада, учио је у школи Радета Миљковића. Све оно што следи: баратање топузом, копљем, сабљом, луком и стрелом су финесе које годинама усавршава, данас са тренером Радетом Миловановићем. Али, то није све:
– Коњички спорт је специфичан. Од других се разликује по томе што у сваком спорту имате реквизите, те ваш успех искључиво зависи од тога колико их успешно користите. У вишебоју, ту је још једна карика, коњ, живо биће које има своју ћуд и „своје минуте“. Деси се да се све лепо уради, коњ иде у такту, а човек је промашио… Оно што публика не види је перспектива јахача, све се мора савршено уклопити у датом моменту, каже Миленковић.
КОЊ И ЈАХАЧ – ТАЈ ЧАРОБНИ СПОЈ
Још од памтивека коњ и јахач пријатељи су у добру и злу. Марко данас јаше седмогодог пастува са звучним именом Mega Boom, а историју је исписивао уз помоћ чувеног Невала, који је отишао у заслужену пензију. Mega Boom или Миле, како га зове, енглески пунокрвни коњ, ождребљен је у Ергели „Љубичево“, а Марко га је купио као тадашњи радник Ергеле, уз помоћ директора Мирка Стојановића.
Протекле, 2022. године, Марко и Миле имали су свој први заједнички наступ на Љубичевским коњичким играма. Титула најбољег је Марку замало измакла, нашао се на другом месту. Нада да ће ове године бити бољи темељи се на осећају да је направио добар спој са својим коњем.
– Од пре две године, када сам последњи пут освојио титулу витеза, променило се доста тога. Променио се најпре коњ кога јашем, али и мој стил јахања. Коњ је индивидуа. Сваки коњ захтева другачији приступ и утиче на то колико ћу бити добар. Миле има добру нарав, послушан је, није плашљив. Можда није тако добар као Невал, али сваки коњ, као и сваки човек, има неку ману. Милета сам заволео у Ергели, јер је био специфичан, свој, мало блесав, каже уз осмех, док нас Миле одвлачи за храном, на своју страну.
Иако је хиподром његов живот, место на коме је одрастао и где је осим времена оставио и срце, свакодневница му не дозвољава увек да тамо буде онолико колико би желео. Марко ради у трговини, а коњарство му је хоби. Животни ритам диктира му колико времена може да проведе са својим коњем.
– Колико коњу времена посветите, толико ћете добити за узврат. Трудим да га јашем скоро сваког дана. Не фокусирам се само на припреме за Вишебој, које на хиподому почињу првог августовског дана, већ смо активни током целе године.
Да би неко био љубичевски витез, није довољан само добар коњ, мада је то један од предуслова. Потребна је вештина, али и јак ментални склоп, сматра.
– Једна победа може бити и случајност, одбрањена титула или неколико у континуитету већ говоре да је неко добар у томе што ради. Притисак је велики, нарочито при одбрани титуле. Иако можда публици делује једноставно, осим вештине, потребно је савладати трему од јавног наступа, буку са трибина… Коњ мора да буде екстремно послушан, ви присебни у датом тренутку. Максимална концентрација неопходна је око седам секунди, али тих седам секунди толико „узму од човека” да се након тога осећате као да сте радили тежак физички посао.
СТАРА ШКОЛА
Кроз историју витештва, која је дуга око хиљаду година, витеза су, осим физичких способности, красиле и изузетне карактерне особине. Достојан проношења витешке поруке исписане на сабљи „Не вади ме без повода! Не враћај ме без части!“ није могао да буде свако.
Одрастајући на хиподрому гледао је на некадашње вишебојце као на митска бића, а у њему је расла жеља за доказивањем и спортском борбом. „Стара школа“ вишебојаца имала је душу, каже и додаје:
– Они су за мене били недодирљиви, гледао сам их са дивљењем, а исти осећај се у мени и данас буди када премотам филм у глави. Ми, који смо дошли за њима, можда смо усавршили такмичење, али остаје жал за другарством које су они гајили међу собом. Савремено доба чини своје, а данашње ривалство вероватно је последица жеље да се освоји награда која је некада била доста скромнија.
… Хиподром, август, шест поподне, тренинг вишебојаца… О врат окачи торбицу, о појас задене сабљу, циља копљем, баца топуз, запео лук, а поглед му на стрели. Сконцентрисан као да је на самом финалу. У Марку се слегло вишегодишње искуство, а вољу и даље налази у себи, сопственој амбицији да буде најбољи.
– Новац ми никада није био мотивација, он дође и прође, потрошим га на нешто што ми је у том тренутку потребно. Престиж који носи титула витеза оно је што ме је носило све ове године.
ПРИЧА О ВИТЕШТВУ
Данас, мање је бајки, витезова на коњима, а још мање оних који витешке особине носе у себи. Размишљам на глас: „Бити витез и бити први не може бити исто”. Витез, мора бити више од титуле.
– Имати карактеристике доброг, часног, поштеног, искреног човека, који има став, вољан је да иступи и помогне, можда је то и важније од свега чиме се човек у животу окити. Дисциплина, рад, посвећеност и љубав сигурно су добар пут ка томе да постанете витез и у животу, потврђује.
Плавокоси дечак од пет, шест година прекида наш разговор. Пита Марка да ли може да јаше његовог коња након сутрашњег тренинга. Након потврдног одговора тражи и савет… Шта да одговори тренеру волтижера на питање ко је појео кору од лубенице, он или коњ.
– Кажи истину, одговара Марко, не слутећи да даје савршену завршницу причи о витештву.
…..
Игре улазе у шесту деценију. Исти је број витешких титула за Марком Миленковићем. Док га Миле у стопу прати, Марко одговара на питање да ли је спреман за седму:
– Доћи ће, пре или касније, али доћи ће.
У витешкој борби планира да се надмеће још десетак година, а затим часно повуче.
– Желим да одем као један од најбољих и оставим траг у времену у коме сам и ја био део историје Љубичевских коњичких игара.
Текст: Тања Роквић
Фото: В. Милић и М. Перишић