2021-02-07T13:28:07+01:00 7. фебруара, 2021. 13:28 |

Маша Рајић: Од јежића до светског врха

Према такмичарским резултатима за 2020. годину које је Светска атлетска федерација презентовала јавности, тринаестогодишња Пожаревљанка Маша Рајић међу атлетичаркама старости од 13. до 17. година, које се такмиче на на дистанци од 600 метара, нашла на 22. месту, док је међу атлетичаркама рођеним 2007. године – прва на свету! 

Упркос  чињеници да редовно пратимо врхунске успехе наше суграђанке и да је она у акцији наших новина и Спортског савеза Пожаревца два пута проглашавана за најбољу младу спортисткињу (2015. и 2020.године), овакав рејтинг нас је импресионирао, а Маша добила прилику да је боље упознамо. 

– Свако надметање је прича за себе, свака освојена медаља је нешто ново… Ипак, највише ме је обрадовало сазнање када сам пре неколико дана на сајту Светске атлетске федерације видела листу најбоље пласираних девојчица на дистанци од 600 метара. Ни у ком случају нисам очекивала да ћу себе тамо наћи, но, моје име и презиме налази се на 22. месту и обухвата резултате остварене у 2020. години за тинејџерке старости до 17 година. Али, када сам мало боље анализирала представљене резултате, међу девојчицама рођеним 2007. године  – ја сам најбоља на свету!

ЦИК-ЦАК ДО МЕДАЉЕ

Све је почело у јесен 2014. године када је мама Дубравка дошла по Машу у вртић, а васпитачица саопштила да се у у граду организују уличне трке у част Дана ослобођења града и да у првом делу учествују најмлађи. Како су журиле да стигну на трку, Маша није стигла ни да се пресвуче, већ је у фармеркама и ципелама истрчала 200 метара и – освојила бронзану медаљу! Имајући у виду да је стаза којом су трчали предшколци била оивичена чуњевима у облику јежића,  Машу која је каснила,  нико није упутио како треба да се креће до циља, те је трчала између постављених препрека у цик-цак. Тако је планираних две стотине метара за ову девојчицу била скоро двоструко дужа стаза. На циљу, када јој је уручена медаља, пришао јој је Јово Будимир, легенда пожаревачке атлетике и уз речи одушевљења и подстрека питао је ову девојчицу зашто је тако трчала. Маша је одговорила: „Зашто сте поставили јежиће ако није требало да се трчи између њих?“, што је за Будимира било довољно да је позове у Атлетски клуб „Пожаревац“.   

Рођена је 2. априла 2007. године у Пожаревцу у породици мајке Дубравке Николић и оца Воје Рајића, који их је нажалост прерано напустио. Маша је од малена обожавала да трчи, а томе је, како сама каже, допринела њена хиперактивност коју је посебно испољавала у игри са вршњацима и старијим братом Милошем. Са првим тренизима у Атлетском клубу „Пожаревац“, осетила је магнетну привлачност и све је кренуло својим током: 

– Почевши да тренирам атлетику, од првог дана сам схватила да је то моја љубав и да тиме желим да се бавим. У међувремену, крећем у основну школу „Краљ Александар Први“ и паралелно почињем да наступам на такмичењима млађих категорија на којима освајам медаље. Свака медаља ме је све више мотивисала. Већ у почетку определила сам се за средње пруге, односно, 600, 800 и 1.500 метара, јер су ми те дистанце најбоље „легле“, говори Маша Рајић. 

Машино име на сајту Светске атлетске федерације

 

ШКОЛА И АТЛЕТИКА РУКУ ПОД РУКУ

Од првог надметања, сада већ далеке 2014. до дана када смо се сусрели са Машом она је у своје витрине „удомила“ чак  107 медаља:

– Једна велика полица у мојој соби је већ попуњена тако да сам пре извесног времена медаље почела да ређам на другу, са поносом вели наша саговорница.

Маша Рајић је одличан ученик са просеком 5,00 и како каже, увек се трудила да своје обавезе усклади, тако да су јој школа и тренинг били у првом плану:

– У почетку ми је било тешко да оставим по страни дружења са другарима, забаву и све оно што привлачи децу, но, данас ми је то сасвим нормално. Када идем поподне у школу, устанем око 7 сати, следи лагани доручак и већ у 8 сам на тренингу. Око пола једанаест се вратим кући и тада обновим оно што је потребно за школу. У један сат ручам мало одморим и пре два сам у школи. После часова морам да завршим домаће задатке, а ако остане мало времена то искористим на релаксацију или лагану шетњу, прича наша саговорница. 

Оно што нас је посебно занимало је како изгледа један Машин тренинг. 

– Сви чланови Атлетског клуба „Пожаревац“ тренирају на хиподрому, а моји тренери су Милош Илић и Мирослав Јовановић. Иначе,  од првог дана сусрета са атлетиком до пре две године, тренирала сам уз Јова Будимира, који је на моју и жалост многих атлетичара нашег града пре две године  преминуо. Тренирам као и сви моји другари из Клуба по свим временским условима:  по сунцу и по киши и по снегу, минусу, леду….  Тренинзи јесу напорни, али све је то део пута којим сам пошла.  

 Највећа подршка су јој најближа породица и тренери Милош Илић и Мирослав Јовановић. Тренутно су у току надметања у дворани, а званична сезона почиње крајем марта када почињу битнија такмичења, тако да већ наредних дана креће са озбиљнијим тренинзима.

– Ипак, оно што бих желела да кажем је једна жеља која ми се до данас није остварила. Реч је о томе да Пожаревац добије атлетску стазу, јер би то допринело не само мојој генерацији у којој је један број талентованих и вредних спортиста, већ и будућим атлетичарима, а уједно велики мотив да се деца од малих ногу једноставно опробају, искрена је Маша коју за крај питамо какви су јој планови по окончању основне школе?

– Планови су ми такви да ћу највероватније отићи из Пожаревца. Са једне стране, уз природне науке у првом реду интересује ме спорт, па је опција Спортска гимназија, а потом највероватније Факултет спорта и физичког васпитања. Са друге стране, град још увек нема атлетску стазу, тако да нема адекватних услова за тренинг као што је то у другим срединама. Високо спортско образовање само би допринело мом усавршавању, али би била и сјајна основа да све што научим могу на стручан начин да пренесем будућим генерацијама атлетичара, закључује Маша Рајић.  

Влада Винкић