2021-07-04T21:07:53+02:00 5. јула, 2021. 07:01 |

Милош Бранковић: Планинарење – одмор за очи и душу

Један од добитника Тројичке награде Града Пожаревца је Милош Бранковић,  досадашњи председник Планинарског клуба „Вукан“ који годинама постиже значајне резултате на локалном и републичком нивоу. Клуб има значајно место на спортској мапи Србије, за шта је Бранковић, као досадашњи председник, посебно заслужан, дајући допринос и спортском животу Града. Уз ове активности, Бранковић је познат као  дугогодишњи педијатар Дечијег одељења Опште болнице Пожаревац, а сусрет са њим искористили смо да забележимо још једну причу о успешним људима из окружења. 

Милош Бранковић из породице је Миомира, дечијег лекара, и Милосаве, професорке биологије. Рођен је у Пожаревцу, а детињство провео у Костолцу, где је завршио основну школу. 

– Градић мог одрастања лежи на Дунаву, али за разлику од вршњака, нисам много проводио времена на реци. Дражи су ми били јурњава по прашњавим сокацима и разне игре којима сам испуњавао слободо време. Посебан куриозизет средине био је да, рецимо, само у једној улици живи више од десетак различитих нација. Речју, била је то у правом смислу речи Југославија у малом, јер је Костолац индустријски град у који су стручњаци и радници долазили из свих крајева тадашње државе, оснивали породице, радили, живели… У време мог одрастања, Костолац је био напредан градић и градић -рокерола. Имао је неколико активних рок група и није било викенда без дружења и концерта који су се одржавали у центру, на крову зграде Дирекције тадашњег Кобината „Костолац“, сећа се доктор Миша, који је након основне школе уписао математички смер Гимназије у Пожаревцу и свакодневно аутобусом путовао на наставу.

По средњој школи уписује Медицински факултет и иако је његов отац Миомир Бранковић био први доктор медицинских наука у Пожаревцу, а мајка Милосава професор билогије, није било никаквог утицаја родитеља на избор: 

– Ми смо из те бранше и можемо да ти помогнемо, јер је то хуман посао, рекао ми је отац када сам стекао индекс. Свакако, ја сам се заиста трудио, јер без много учења нема ни знања ни успеха. Но, постоји детаљ који је оставио утицај на мој даљи живот, а нема везе са медицином. Другарица са којом сам седео у амфитеатру била је планинар и када се вратимо са викенда доносила је са путовања фотографије и лепе приче, те сам се уз медицину у то време загрејао и за овај спорт, прича Миша Бранковић.

ДЕЧИЈИ ОСМЕХ – КРУНА РАДА

Након факултета и војног рока, 1985. године долази у Општу болницу Пожаревац и почиње да ради на Дечијем одељењу. Када је дошло време специјализације, отац му је поручио да ако већ моће да бира, нека то буде педијатрија. 

– Тако је и било. Специјализацију завршавам 1991. године, на Институту за мајку и дете, где је била сјајана екипа стручњака. Све што сам позитивно урадио у професији, то је захваљујући сјајним професорима. Сарадња са лекарима Института наставила се и касније, када сам увелико био на Дечијем одељењу, посебно са нашом суграђанком, професорком Даницом–Дацом Марковић, дечијим хирургом, која је када су тешки случајеви у питању у свако доба безрезервно давала савете и сугестије, сећа се Бранковић. 

На питање колико је тешко успоставити контакт са „малим“ пацијентима каже:

– Дете никада не симулира нити манипулише вама. Оно је искрено, конкретно даје податке шта га мучи, боли… Наравно, ту су и родитељи, док за најмлађе, уз клиничку слику, највећу помоћ дају лабораторијски резултати. Најлепше је радити са децом. Круна рада је када малишана излечимо, видимо га здравог и када вам упути искрен дечији осмех. Шта ћете лепше од тога! Не смем да пропустим важну чињеницу, без колега, без сестара и техничара који чине тим – нема резултата. Увек се сетим речи мог оца: „Ти си доста научио на факултету и специјализацији, доста тога од мене, а сада када самостално радиш, доста тога ћеш научити од техничара, јер свако има своје место у лечењу“. И заиста, био је у праву.

ИЗ БЕЛОГ МАНТИЛА У ПЛАНИНАРСКУ ОДЕЋУ

Имајући у виду специфичност посла, дежурства, непроспаване ноћи и бригу за пацијенте, Милош Бранковић је свој вентил, релаксацију и снагу за нове професионалне изазове пронашао у планинарењу. Речју, овом успешном човеку је то одмор за очи и душу. 

– Милан Сарић, епидемиолог пожаревачког Хигијенског завода, 1998. године је  педложио да поново оснујемо планинарско друштво у Пожаревцу. Мени се идеја допала, пробудила су се сећања на приче колегинице са факултета. Прихватио сам. Прикључили су нам се Тања Поповић, данас Лончар, и Слободан Петровић, обоје лекари. Плакатирали смо град и на првом скупу је било чланова некадашњег угашеног Друштва „Вукан“, међу којима Бане Стефановић и Зоран Ђорђевић. Није било дилеме да новооснованом Планинарском клубу дамо старо име – „Вукан“, каже Бранковић који је од првог дана био у руководству „Вукана“, а од 2017. године четири године обављао дужност председника. 

Како је уследила година бомбардовања, Клуб није организовао акције, али је искусни планиран Бане Стефановић на састанку истакао: „Ми смо обновили рад, а окупљамо се једном недељно да би дискутовали. Ако заиста желите да планинарите, нема чекања!“ И тако је 1999. године, у новембру, организована прва акција на планини Штубеј код Кучева. 

– Најбитније за планинара је да зна како да се обуче, коју обућу да одабере и какав корак да има, како да се одмара, како да штеди воду, вели Бранковић и наставља:

– Када је о раду Клуба реч, важни су, наравно, трасирање и маркација. Ми смо до данас црвеним кругом са белом тачком обележили и трасирали око 200 километара планинарских стаза на територији Браничевског округа. Те стазе користе не само наши, већ и планинари широм Србије. Рецимо, на територији Града, маркирали смо пут од Чачалице до Рукумије, од Чачалице до Сестрољина, а на територији браничевског округа имамо велики реализован пројекат-стазу „Хомољска трансферзала“, која је постојала у претходном „Вукану“, а ми је обновили у дужини од 120 километара: од Кучева до Жагубице преко бројних врхова. Поносни смо и на  манифестацију „Хомољски маратон“, али је наша брига и одржавање стаза, објашњава саговорник. 

Један дан доктора Мише протиче радно. Наиме, након редовних обавеза на Дечијем одељењу Пожаревачке болнице, код куће га чека читање стучне литературе из основне областу, а потом рад везан за „Вукан“, јер Бранковић уређује званичан сајт Клуба. У касним сатима враћа се пасији из тинејџерских дана, слушању квалитетне музике која га одмара и припрема за следећи дан.

– Позивам младе да се учлане у наш Клуб, упознају се са активностима и у своје животе уткају спортски дух који је итекако важан, ма којом основном професијом се бавили. Спорт је основа здравља, поручује Милош Бранковић.   

Влада Винкић