Сусрет са саговорником беле браде и фото апаратом у руци у први мах нас је асоцирао на некада сјајне телевизијске емисије кроз које нас је својевремено водио Дејвид Белами. Но, знајући да наш домаћин није у свету биологије, већ сликар конзерватор, магистар графике и некадашњи факултетски професор, на питање о чему је реч добијамо кратак одговор: „Данас као пензионер слободно време и уметничко надахнуће употпуњавам уметничком фотографијом“. Како нас је Мирослав Мија Станојловић дочекао у једном од сокака пожаревачког насеља Бурјан где је провео минуле празничне дане, водећи нас ка породичној кући у којој је стасао до одласка на студије у Београд, одговара како доживљава посао конзерватора:
-Попут лекарског. Најпре треба сагледати стање, утврдити узроке, одредити терапију, лечити и осетити срећу када после одређеног времена видите да је „пацијент“ оздравио.
У случају нашег уваженог саговорника, пацијенти су фреске, односно зидно сликарство чијој заштити је посветио деценије живота и рада.
Станојловић је рођен 1953. године у Пожаревцу одрастајући са млађим братом Владимиром у домаћинству оца Миодрага и мајке Милице у Бурјан мали.
– Детињство сам провео у окружењу где свака кућа има окућницу, башту и воћњак. Могло би се рећи призорима који подсећају на рајско окружење. Посебан део су игре са другарима под тада бројним тополама пожаревачког вашаришта, а наше царство простирало се улицама и сокацима све до записа крај касније подигнутих зграда солидарности, вели Мирослав, подсећајући се и сам зелених шљива и кајсија, трчања за лоптом, жмурки до касних вечерњих часова…
Даље доба одрастања наш саговорник неизоставно везује за надалеко чувени Стадион малих спортова на коме је уз редовне рукометне тренинге играо мали фудбал и пратио сва спортска дешавања која су се у овом култном простору одвијала. Ништа мање лепих сећања везују га за стари Дом омладине, пожаревачки корзо и башту Дома ЈНА. Када је о образовању реч, основно је стекао у школи „Вук Караџић“, прва два разреда средње започиње у пожаревачкој гимназији „Јован Шербановић“ а завршава у Петровцу на Млави. У циклус студирања Станојловић је ушао 1976. године на Вишој педагошкој школи у Београду где стиче звање наставника ликовног образовања.
– Школа је била у улици Цара Душана, а највећи део слободног времена проводио сам обилазећи београдске музеје и размењујући искуства са другарима седећи у „Грчкој краљици“. Прекретница у уметничком али и професионалном животу је награда за фреску и мозаик коју сам освојио на завршној години. Награда је била месец дана ангажовања на конзервацији у Бањи код Прибоја, што је за мене био нови свет који се откривао из дана у дан. Уместо једног, тамо сам остао три месеца: до завршетка комплетне кампање. Радио сам као сарадник, а из тог времена остаје анегдотска реченица старијих колега и стручњака који су хваливши мој труд обећали да ће ми за узврат и успомену купити чекић – јер сам од свих најпрецизније обијао малтер са зидова, уз смех говори Мија.
То лето 1978. године наш саговорник памти и по томе да су га руководиоци са терена у Бањи пустили на неколико дана да оде на пријемни испит на Факултету ликовних уметности који са успехом полаже, и врати на конзерваторску кампању.
-Од те кампање па до пензије, сва своја лета проводио сам радећи конзерваторски посао. Најпре као сарадник, а касније као вођа професионалних тимова, истиче Станојловић.
Поставши бруцош графичког одсека поменутог факултета, Мирослав Мија Станојловић сели се у новобеоградски „студењак“, и финансира сопственим радом на сликарско-конзерваторским пословима што му између предавања и испита доноси нова знања и непроцењиво искуство у овој области. Студије графике крунише дипломским радом на тему „Примена синтетичких смола у поступцима стварања уметничког дела у графици – њихове предности и значај у грађењу савременог уметничког дела“. Магистрира на истом одсеку, а оваква својства образовања одређују његов будући уметнички и стручни животни пут који бива проткан звањем радног асистент у настави на графичком одсеку Факултета ликовне уметности.
ЗАШТИТА ФРЕСАКА ГРАЧАНИЦЕ – КРУНА РАДА
Не запостављајући ликовну нит и графички таленат, Станојловић је аутор десетак самосталних изложби графика и са поносом истиче учешће на колективним изложбама у некадашњој Југославији и иностранству. Од 1988. године запослен је у Републичком заводу за заштиту споменика културе када се потпуно посвећује заштитарском послу. У тој установи развијао је сликарско-конзерваторско умеће и спретност стрпљиво градећи каријеру.
-Одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве и решењем епископа Будимског господина Данила од школске 1995/1996. ангажован сам као предавач за предмет Консервација и рестаурација зидне слике на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију у Београду. У тој установи сам 20 година радио као предавач на предмету Заштита зидног сликарства, који сам обликовао по строгим акредитивним правилима за теоретско и практично подучавање, а уз генерације дипломаца иза мене остаје и ауторство уџбеника „Заштита зидног сликарства 1“, сазнајемо од Мије Станојловића који је академско звање редовног професора стекао 2010. године
Учествовао је у многим стручним тимским радовима на конзервацији зидних слика: у манастирима Жича, Студеница, Високи Дечани, Бањи код Прибоја, цркви Светог Саве у Будви, цркви Светог Ђорђа на Опленцу, Гробљанској цркви у Смедереву…
-Посебну радост и преокрет у духовном животу одређује мој боравак и рад на Светој Гори – манастиру Хиландар 1989. и у Кареји касније. Речју, непроцењив догађај и јединствено искуство, истиче саговорник.
Професор Мирослав Станојловић је током вишедеценијског стручног ангажовања пројектовао, водио и обављао надзор на заштити зидних слика у манастирима Наупари, Милешева, Тврдош и Завала, параклису Светог Николе у манастиру Високи Дечани, Острогу, црквама Светог Николе у Вршцу, Светог Николе у Приштини, Светих архангела Михаила и Гаврила у Заови… Учествовао је на заштити фресака на археолошким локалитетима Виминацијума, Градине на Јелици, Дворине на Руднику…
-У лично најдраже стручне радове издвајам заштиту фреске Свети Сава и Бели Анђео, као и одвајање, конзервацију и премештање Тајне вечере у манастиру Милешева. Ту је и евакуација и презентација фресака неколико гробница из Виминацијума, које се налазе у поставци Народног музеја у Пожаревцу. Конзервисао сам фреске из гробнице са представом виминацијумске Мона Лизе, али и заштитио фреске гробнице која је сада на свом изворном месту – In situ, и представља једну од великих атракција локалитета. Много послова обавио сам самостално али највећи део рада био је тимски са колегама уметницима, студентима и дипломирним конзерваторима, каже Станојловић који који за круну стручног рада сврстава комплетну заштита фресака Грачанице на Косову и Метохији од 2010. до 2018. године.
Уз десетине стручних радова, аутор је монографије „Хроника сликарско конзерваторских радова на фрескама Успењске цркве манастира Грачаница, Косово и Метохија“.
Мирослав Мија Станојловић је пету годину пензионер и често је са супругом Милицом у родном Пожаревцу где у Бурјану налази драгоцено смирење и сагледава живот у призми лепих сећања. Како смо и сами видели, слободно време употпуњује уметничком фотографијом која постаје основна матрица за креирање композиција – сложених целина, које се претварају у компјутерску уметничку графику. Ипак, читав живот и окружење не би имали смисла да између човека и вере не постоји нераскидива исконска нит коју наш саговорник чува дубоко у души:
– Редовно и радо са супругом одлазим у православне храмове на богослужења, потврђујући тиме откривене дарове вере и сагласја са божијом мудрошћу, као и лепотама које тамо обитавају, закључује професор Мирослав Мија Станојловић.
