2019-08-18T21:35:24+02:00 18. августа, 2019. 21:35 |

НОВИЦА СТОЈИМИРОВИЋ, ВИОЛИНИСТА: Даљина није недостижна

Сусрет са виолинистом Новицом Стојимировићем заказали смо у  Петровцу на Млави у коме живи. Долазећи нам у сусрет уочавамо колико поштовања и уважавања му пружају суграђани који га срећу, поздрављају, разговарају са њим. Није чудно, јер наш саговорник је посветио живот и стваралаштво народној музици, првенствено изворној и градској,  први је победник чувеног  Фестивала „Царевчеви дани“, био је ангажован у неколико оркестара народне музике, његове мелодије коришћене су као шпице бројних емисија Радио Београда, више пута био је члан, а 2017. и председник  жирија „Царевчевих дана“, док је пре једанаест година основао оркестар „Сербиа“ који негује традиционалну народну музику. Наравно, поменут је само сегмент Стојимировићевог уметничког изражаја.

 

Новица је рођен у Великом Селу крај Малог Црнића у скромној и бројној породици Веселе и Боривоја Стојимировића. Уз најмлађег Новицу подмладак су чинили његове сестре и браћа: Радмила, Драгољуб, Драгица, Миодраг и Богољуб. Склоност ка музици понео је из овог окружења јер је отац имао сјајан слух, свирао је виолину, а 1938. године пошло му је за руком да као самоуки градитељ направи овај инструмент који Новица и данас са поносом чува. Ипак, виолину је у руке узео захваљујучи сестри Драгици која ју је свирала у Учитељској школи. Скраћивањем тонова самостално је почео да ствара мелодије, а једна од првих била је дечија песма „Бумбари се састали“. У време када је Новица почињао, у моди су били електрична гитара и хармоника а девојчице су бацале у запећак остале музичаре, међу којима и виолинисте.

– Био сам упоран, а огромну подршку пружала ми је мајка Весела. Можда би све кренуло другим током да једног дана није рекла: „Никада се не бих удала за твог оца да није знао да свира виолину. И да знаш, сине, виолину свирају само отмени људи попут учитеља и адвоката.“ Те речи су заправо и лајт мотив мог уметничког живота, јер ме прате и данас.

Не постоји градска песма коју Новица Стојимировић не зна, што он, такође,  дугује својој мајци:

– Била је талентована и језички „поткована“. Сјајно је познавала традиционалну српску књижевност и песничке циклусе док је напамет знала све наше романтичаре, што је мени било важно. Протумачио да је мој задатак наставак његог ангажовања и нисам погрешио: нема градске песме коју  не знам, а то су наше непролазне вредности.

ПРВИ УСПЕХ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

После прва четири разреда Стојимировић школовање наставља у Основној школи „Вељко Дугошевић“ у Пожаревцу, а по Економској одлази у војску. „Пожаревачки период“ памти као занимљив и плодан сегмент стицања музичког иксуства, али и време првог великог успеха.

– Док сам био аматер, овај сегмент стваралаштва младих у Костолцу темељно и озбиљно водио је Милан Шегрт, а захваљујући њему мени се пружила прва озбиљна шанса. Са непуних осамнаест године, 1969. Милан ме је одвео у Смедеревску Паланку на такмичење певача и инструменталиста „Први глас Југославије“. Извођаче су пратили оркестри Љубодрага Цветковића (са којим сам касније и наступао) и Мије Крњевца, а када су на сцени видели дечака, одушевили су се најпре мојом младошћу, а са првим тактовима и умећем које сам показао.

Виртуозност младог музичара доноси прву награду стручног жирија, а неколико дана касније на адресу Новице Стојимировића стиже телеграм Боре Илића музичког уредника у Радио Београду којим га позива да у овој великој кући направи трајне музичке снимке. Ови тренуци били су важни нашем саговорнику, не само из личних разлога:

– Значај видим у чињеници да су у време када није било јаке комуникације, па ни телефона, одговорни људи бринули о провинцији и развијали однос ка талентима, ма из ког дела земље били. Слали су телеграме, долазили лично, неговали будуће уметнике…да не причам да су  плаћали хонораре, дневнице и путне трошкове.

КУЛТУРНИ ПОСЛЕНИК СА ГУДАЛОМ У РУЦИ

По окончању војног рока, сада већ озбиљан музичар и квалитетан виолиниста, Новица добија посао у Културно просветној заједници Мало Црниће као стручни сарадник. Помагао је  аматерима у организацији наступа, трагању за традиционалним игарама, пружао помоћ приликом избора кореографа, али је и сам наставио да наступа са фолклорцима Пожаревца и Костолца са којима је, захваљујући виолини, пропутовао скоро читаву Европу.

– Уследила је сарадња са нашим познатим фрулашем Тихомиром Пауновићем у чијем оркестру сам провео четири године и скупа снимили на стотине грамофонских плоча.  Било је обиље турнеја широм Југославије, али и наступа са оркестрима легендарног Миодрага Јашаревића, Бокија Милошевића и Бранка Белобрка, а тада је ПГП  издао и мој самостални албум.  

То је било време када се Новица ломио да напусти родни крај и пресели се у Београд.

– Иако је било много наступа, нисам „боловао“ да будем виђен, самим тим ни да  жртвујем породицу и завичај ради музичке каријере. Увидео сам да провинција не постоји а даљина није недостижна ако има циљ, каже Новица, који је упркос свему остао у стишкој равници, а пре четврт века постаје први победник Фестивала „Царевчеви дани“.

– Оно што је Вук за нашу писменост, то је Царевац за нашу народну музику. Ја га на жалост никада уживо нисам видео, али 1963. године када је први телевизор стигао у моје село, имао сам прилику да га гледам и слушам. Ту је настала невидљива нит која ме води његовим музичким путем.

Kултурни посленик са гудалом у руци по окончаном радном веку данас је у заслуженој пензији, а своје искуство у слободно време преноси намлађима. Ту је неколицина девојчица и дечака, његових ученика који су савладали основе, а како смо сазнали, за који дан наступиће на „Старчевачком поселу“. Пензионерске дане проводи уз музику.

-Нема веће среће него када вам најмлађи свакодневно пружају подстрек. Наравно, уз моје ученике, овде сврставам и унука  Алексу као и унучицу Елену, а све нас радује чињеница да ћемо за пар месеци добити још једног унука, каже Новица, који на питање како данас види свој рад на неговању народне и градске музике каже:

–  У данашње време нисам комерцијалан али, верујте ми – ни најмање не жалим због тога!

Влада Винкић