Сусрет са аутором књиге „Приче између кафанских столова“ уприличили смо у петровачкој кафани „Ловац“, не знајући да је фотографија насловнице ове збирке прича коју је начинио уметнички фотограф Стеван Ристић из Ниша настала управо овде. Након само неколико реченица схватамо да је Петар Караџић из Каменова јединствена личност не само по писаној речи, те разговор усмеравамо у више праваца. Наравно, основа за овај новински запис је четврто издање поменуте књиге о којој Петар каже:
-Пишући, средиште сам сместио у сеоску кафану а како се не помиње име села, може бити било које место подно Хомоља у долини Млаве јер је она део моје душе и без ове реке не бих могао да живим. Књигу чини 13 прича које измишљени лик конобара приповеда синовцу. Када је изашло прво издање, сви који ме знају очекивали су духовитост и комедију. Но, у питању се приче пуне емоција, истине и детаља из свакодневног живота представљени без икакве патетике. У датим ситуацијама делом се могу препознати појединци не само из ових крајева већ из било ког дела Србије, објашњава Караџић напомињући да је прво издање штампано у окриљу КПЦ Петровац на Млави и Библиотеке „Ђура Јакшић“ и илустровано сликама како неафирмисаних тако и академских сликара.
Судбине јунака смештене су међу корицама књиге док је ауторова везана за подхомоље и ангажовање као конобара, возача камиона, конфераснијеа, глумца, писца, ловца, рецитатора, произвођача меда, у ветеринарској станици… Последњих 13 година професионални је управник поште у Рановцу.
ИЗАШАО НА СЦЕНУ СА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ
Петар је рођен 3. септембра 1970.године у уваженој каменовској породици оца Животе пчелара и мајке Милоранке – Лале Караџић, домаћице.
-Посебно ми је жао што сам јединац, јер свако ко има брата или сестру може да се пожали, похвали, затражи савет а ја то нисам могао, вели Петар који је основну школу похађао је у Каменову, прве две године средњег усмереног образовања у Петровцу на Млави да би друге две окончао на смеру за ветеринарске техничаре у Пожаревцу.
-На сцену сам при пут изашао са четири године. Наиме, у то време актуелни су били Сусрети села а мој рођак Душко Станојевић написао је песму „Имам деду и зове се Аца“ коју сам без трунке треме одрецитовао пред препуном салом Дома културе. Убрзо су ме укључили у скечеве, једночинке, представе и ево – ни до данас нисам сишао са сцене иако имам пуне 53 године а љубав ка јавним наступима држи ме и сада, каже Караџић који је најпре постао члан КУД-а „Живорад Стаменковић-Жикица Шпигел“ у Каменову а потом и петровачког позоришта.
У прво време наш саговорник бива ангажован као рецитатор и глумац док са 15 година постаје конферансије водећи школске приредбе и манифестације. У завидном низу програма кроз које је водио на хиљаде гледалаца издваја „Дане млавско-хомољских пчелара“ у коју је укључен од прве године до данас.
-Посебно сам поносам на то што сам љубав ка јавним наступима пренео на старију кћер Јелисавету (сада Кораксић) која је завршила Факултет драмских уметности и данас је професионална глумица. Млађа Даница понела је мој други ген и уз редован посао у Београду, бави се писањем а своју породицу у Каменову не заборавља и сваког је викенда са нама, прича Петар.
Пажљиво слушајући саговорника сазнајемо да је до данас остварио преко 40 улога како у Каменову, тако и током школовања у Пожаревцу као и у Петровцу на Млави.
-Посебно сам поносан на једночинке из серијала „Женидба Даче трактористе“ инспирисане сеоским животом као и пародије на актуелне филмове, ТВ серије и цртане филмове. Ту је и моја улога професора у позоришној адаптацији филма „Лајања на звезде“ коју је приредила глумица Весна Станковић. Уз глуму одлично се сналазим као рецитатор на сцени, али и у друштву у кафани, а посебно ми је драг монолог Миткета из „Коштане“ који изводим кад код има прилике и доброг вина, слушамо од саговорника који је недавно остварио и улогу у документарно играном филму Новице Савића „Млавски корпус–заборављена прича“ у коме је играо ађутанта Синише Пазарца.
Како каже, глуму није учио већ га је на сцену избацио таленат.
-Идеја да наставим високо школовање веома ме је вукла ка драмској академији али је жеља мајке да останем у Каменову била јача. Божијом вољом старија кћер Јелисавета као професионална глумица данас живи мој сан и са правом истичем да на то није натерана нити лечи моје комплексе. Супруга и ја нисмо утицали ни на избор кћери Данице која је годинама била врстан стреличар а након школовања добила запослење у Београду.
ПЧЕЛАРСКА ПОРОДИЦА КАРАЏИЋ
Породица Караџић фунционише мануфактурно и њен основ је Пчеларско газдинство „Караџић“ чија је „кичма“ Петров отац.
-Мој отац Живота и млађа кћер Даница су задужени да редовно буду у пчелињаку, мајка Лала ускаче када се врца мед, супруга Весна помаже у свим пословима док се ја бавим маректингом, продајом и ту сам да помогнем када има много посла. Интересантно је да се наше газдинство бави и једним видом сеоског туризма. Наиме, организоване групе које се раније најаве, дођу код нас, обиђу домаћинство и пчелињаке, дегустирају мед, а ја им одржим предавање о историјату пчеларства у овом крају и лековитим својствима меда, пчелињим производима и мешавинама меда, говори Петар Караџић.
Занимљиво је да се породица бави припремом чак 11 врста мешавина које помажу побољшању крвне слике, имунитета, костију, за дисајне путеве и простату. Рецептура је преузета од Петрове прабаке а модификација је урађена у сарадњи са фармацеутима и нутриционистима, док израду обављају Весна и Петар набављајући неопходне биљне састојке у апотеци „Јосиф Панчић“ не препуштајући ништа случају и слободној процени. Уз поменуто Петар је активан ловац, али је специфичност у томе да неретко крене у шуму без оружја јер је по њему највиша тачка у овој области дружење људи различитих професија. Из реченог чини се да му је драже ловно колекционарство, сакупљање ловачких значака, ордења и ловачких предмета, тако да у кући има собу коју зове ловачки кутак у којој се често дружи са истомишљеницима. Изнад свега посебну срећу њему и супрузи пружају унуци Гаврило и Милутин које им је подарила кћер Јелисавета.
Наведене активности Петра Караџића захтевају много времена и добру организацију.
-Када човек нешто воли, ништа му није тешко. Устајем у шест не би ли на време био на послу у рановачкој Пошти и док не завршим све што треба и како треба, не крећем у Каменово макар пао мрак. Када стигнем не знам шта ћу пре: радити мешавине, точити нове количине меда, припремити дочек туриста, отићи на позоришну пробу или да се посветим себи и писању. Неко би рекао да је то хаотично, међутим, обавезе су такве да се мењају из сата у сат и ја се прилагођавам њима. Највећу подршку имам у супрузи Весни и често се питам ко би мене трпео оваквог, посебно када ми дођу „бубице“ и стваралачка еуфорија. Она је мој највећи критичар у уметничком раду и у шали је зовем Јован Скерлић. Када је о писању реч Весна је веома ригорозна и када сам написао књигу, по њеном савету избацио сам неколико прича увидевши да је била у праву. Последњих десетак година пишем и поезију која се уз приче објављује у часопису „Орфеј са Млаве“, сазнајемо од саговорника из чијег пера тренутно настаје збирка „Приче из воденице“ обавијена мистеријама и благом еротиком које су скупа одувек лелујале Хомољем.
Враћајући се на збирку „Приче између кафанских столова“ од аутора чујемо да је рукопис лежао три године а по прекуцавању још три месеца. За текст је рецензент Јадранка Цветковић духовито рекла да је у финални рад ушао попут спортисте у похабаној тренерци а изашао у блиставом смокингу, алудирајући на првобитан нечитак рукопис, бројне фусноте, исправке, додатке… док се и уредница издања Данијела Божичковић Радуловић на промоцији веома похвално изразила о овом делу.
На крају сусрета од Петра Караџића сазнајемо да му је из последње збирке најдража прича „О души“ а на реченицу коју нам чита веома је поносан, те је највољеније обавезао да му она једног дана постане епитаф:
– „Због неразумевања околине страх ме је за себе а плашим се од мене, јер знам човека или бар мислим да га знам.“
Влада Винкић
