2020-04-03T23:51:55+02:00 4. априла, 2020. 05:30 |

Племенити глумац Гула

Уместо извештаја о Гулиним данима, манифестацији која је традиционално требало да се одржи последње недеље марта у Петровцу на Млави у организацији КПЦ ове Општине, али је због епидемије изазване корона вирусом одложена, доносимо разговор са Драгољубом Милосављевићем Гулом, који је у нашим новинама објављен 30. јануара 1976. године.

Са чувеним глумцем  разговарао је тада Предраг Радовановић.


     

    -Рођен сам доста давно у Петровцу на Млави у занатлијској породици Милојка Милосављевића, абаџије и мајке Даринке, домаћице. Имам оца, жену, ћерку, сина, брата и две сестре. Мајка нам је умрла када нам је била најпотребнија, па нас је отац сам извео на пут…“

        Тако је своју причу започео Драгољуб Гула Милосављевић, глумац Југословенског драмског позоришта у Београду, љубимац малишана које је годинама са телевизијског екрана поздрављао с „Лаку ноћ, децо“, глумац који је својим остварењима освојио широку позоришну публику.

       -Још као дечак заволео сам позоришни живот. Отац ме је пустио да пођем са једном позоришном групом. Али, нисам дуго издржао, вратио сам се у Петровац. Ту сам још 1941. године постао члан Комунистичке партије заједно са Душаном „Боњом“, Мирославом Митићем, Николом Динићем…Радио сам у илегали. Младост сам провео у рату, у бежању, страху, у доживљавању лепоте победе, у надању. После ослобођења био сам секретар СКОЈ-а у Петровцу, а онда сам прешао у Пожаревац, у Окружни комитет СКОЈ-а. Одредили су ме за референта за цене, али су брзо видели да то није за мене, па сам организовао АГИТПРОП. По задатку партије учествовао сам у формирању позоришта, довео Драгана Јовановића за режисера и глумца и Царку Јовановић, његову жену, за глумицу. Али, нисам издржао, морао сам да заиграм и то је било у „Краљу Бетајнове“. Онда су ми другови рекли да није згодно да се појављујем као глумац, јер имам важнија и одговорнија посла. Ја сам, међутим, човек нарави, емоција, финих осећања и нисам могао да будем професионални политичар. Видели су то и другови, па су ме пустили да полажем испит у Државној позоришној школи. Сећам се као данас, на испит сам отишао у некој војничкој блузи са препоруком помоћника министра за просвету коју нисам показао никоме. Испит сам положио са најбољом оценом код чувеног Ракитина који је код нас дошао из Художественог театра. Остао сам у Новом Саду и постао Војвођанин рођен у Петровцу на Млави. 

           -Где сте све играли?

           -Ја сам глумац који није мењао позоришта, играо сам две и по деценије у Новом Саду док ме није Бојан Ступица лично довео у Југословенско драмско позориште. Та жеља, тај идеал да се нађем у једном великом позоришту вуче корене од мог деде, сељака-пролетера који је воловским колима превозио у село пиво – по два три бурета, па пошто није могао и сам да се вози, ишао је пешице поред кола и сањао о лепшем животу…Моја генерација је стваралачка, па сам и ја све у животу постигао радом. Открио је те моје вредности и Бојан на једној представи, па ме је позвао у Београд…

         -Шта сте све играли?

         -Играо сам и велике улоге, али и значајне епизоде, од Нушићевог Јеротија, Милоја али и Алексе Жунића, па до личности Молијера, Шекспира, Ануја. Од Стеријиног Василија и Смрдића до Држићевог Бокчила кога сада спремам… Увек сам играо „померене“ и тешке личности, и позитивне и негативне. Трудио сам се да од свих позитивних створим хумане личности, Редитељ, знате има важну улогу у стварању једне позоришне представе, али на глумцу је велика обавеза ствараоца да као сликар осети небо и као песник види звезде.

      – Награде?

       -Стеријине награде и главна Стеријина награда, добио сам и Октобараску награду Новог Сада. Када сам полазио из Новог Сада уручено ми је одликовање председника Републике, Орден заслуге за народ са сребрном звездом…

      -Играли сте и на телевизији? 

      -Волим телевизију и појављивао сам се у многим њеним остварењима. Мислим да се сада ради мање педантно него раније, не стигнете ни да пробате, а морате пред камере.

       -Да ли сте играли у филмовима?

      –Јесам, али мало. Ја сам од оних људи који не залазе у клубове и „пословне кафане“. Није ми, међутим, ни жао што нисам више играо на филму. Позориште је било и остало мој идеал и моја највећа љубав. Али, мислим да та затвореност филма представља бумеранг за њега самог. Узмите рецимо филмове из НОБ-а. Све двометраши играју партизане. Немате мале и слабашне. А ја сам осредњег раста, откуд бих могао крај једног Бате, Љубише или Љубе…

        -Како објашњавате чињеницу да је пожаревачки крај дао читаву једну глумачку елиту?

        -Чудно је поднебље тај наш крај. Кад год одем код свог оца у Петровац, гледајући њега али и друге јер се сви они тако понашају, долазим до закључка да су то емотивни људи, људи духа и покрета, пуни неке чудне доброте и смисла за лепо. Наш човек зна да види небо, зна да се радује и да плаче. Не крије кад се радује и не крије сузе. Не уздржава се да каже, али зна и да ћути. А све су то баш они квалитети, тако неопходни за живот на даскама, осматрајте те наше људе, видећете да не причају „из једног става“. Лице им не остаје исто, стално се мења. Људи споља манифестују оно што се у њиховој души дешава. Ето, тиме то објашњавам…

       –Овде је много драмских ентузијаста. 

        -Да, знам. Био сам недавно на ФЕДРАС-у Малом Црнићу. Одлична је та манифестација. Поносан сам на Црниће, читам њихов „Стиг“…Мислим да се тим заљубљеницима у позориште и лепу реч мора помоћи. То је вишеструко користан посао. Друга димензија те активности је у томе што људе окупљамо, одвајамо их од кафане, од чамотиње. А она прва, што стваралачки и васпитно делујемо у једној средини. С тим у вези рекао бих нешто и о гостовањима наших позоришта. Ја сам као комуниста у свом позоришту једном рекао да се не слажем са тим да ми на пример од Костолца узмемо 3 милиона динара за једну представу. Не слажем се са комерцијализацијом која у крајњој линији штети популарисању позоришта. Мислим да морамо нешто коренито да учинимо на промени стања…

         –Шта вас веже за овај крај?

         –Успомене и људи, Млава и Хомоље које осећам као на длану и чији ме мириси стално испуњавају. А лепо није само успомена, то је и један интензиван, динамичан живот који се одвија у том крају. У Петровцу имам кућицу. Долазим тамо код оца, међу борове и руже и пуним се као акумулатор. Долазим да видим људе, врбаке крај Млаве, њу саму, да видим очи жена, мојих вршњакиња, па и оних које су ми биле прва или друга љубав. Долазим да бих се враћао весео и спремнији за стваралаштво.