Крајем деветнаестог века једна од чувенијих кафана била је такозвана „Зојина кафана“ која се налазила на углу данашњих улица, Његошеве и Воје Дулића, односно на месту некадашње пекаре Ристе Колоњаса. У то време, та кафана је била приземна зграда већих габарита, а пошто се налазила у самом центру Пожаревца привлачила је занатлије, трговце, а била је и место одржавања политичких скупова странака – либерала, радикала…
Зоја Годопулис, посрбљено Ђорђевић био је угледни грађанин, стекао је реноме и име као успешан кафеџија, али и као човек који је био веома хуман, јер је учествoвао у великом броју акција прикупљања помоћи, како за сиромашне, тако и за пострадале. Није било хуманитарних акција организованих од стране Кола српских сестара, Женског друштва или других фондова који су у то време постојали, а да Зоја није учествовао у њима, тако да је важио за човека који је притицао у помоћ сваком грађанину коме је помоћ била неопходна.
Зоја или Живко је дошао заједно са братом Константином или скраћено Дином како су га Пожаревљани ословљавали, из села Аристија деведесетих година деветнаестог века. Они су врло рано посрбили своје презиме у Ђорђевић и то презиме су касније носили и њихови потомци. Сам Зоја је имао два сина: Димитрија и Николу. Димитрије је радио као чиновник у пожаревачкој општини и умро је врло млад од туберкулозе. Никола је студирао технику у Грацу и касније је радио као цариник. Доста дуго је живео и умро је у Београду 1940. године.
Ћерка Дине Ђорђевића, Јелена, рођена је у Пожаревцу 1893. године, била је домаћица и удата за познатог трговца Светозара Врбановића из Смедерева, који је дошао код ње у кућу у ту отворио бакалницу и гвожђарску радњу. Дина је имао још две ћерке: Василију и Антигону, које су умрле као ученице основне школе. Светозар је, иначе, учествовао у балканским ратовима и Првом светском рату и био је на гласу као један од успешнијих трговаца. Јелена и Светозар Врбановић имали су две ћерке: Роксанду (1910) и Лепосаву (1911). Оне су завршиле Гимназију у Пожаревцу и као омладинке играле су хазену, претечу рукометног спорта за „Грађански“ односно „Викторију“. Учествовале су у бројним културним и спортским манифестацијама које су се између два рата приређивале. Интересантно је да су се тада још задржали грчки обичаји и на фотографијама које су сачуване, могу се видети живописне грчке ношње. Грци су се међусобно познавали и дружили, ишли један другоме на други дан Божића, тако да је грчка заједница била компактна.
Лепосава је била удата за војног лекара, хирурга Миливоја Цветковића и живели су у Загребу до 1941. године, а од тада, па до смрти, у Пожаревцу. Приликом бомбардовања Пожаревца 15. октобра 1944. године, један од ретких цивилних жртава био је Миливоје који се задесио у центру града. Лепосава и др Миливоје Цветковић имали су троје деце: два сина, Радослава и Драгољуба и ћерку Јелену, историчарку уметности која је једно време радила у Галерији Милене Павловић Барили, а од 1968. године удата је за стоматолога и живи у Цириху. Кућа Дине Ђорђевића до скора се налазила иза Дечијег вртића „Бамби“ у Љубовијској улици и данас практично нема никог од њихових потомака у Пожаревцу.
Зоја Ђорђевић из првог брака са женом Гркињом имао је сина Ђорђа и ћерку Калиопу. Са другом женом Српкињом није имао деце. Ђорђе Ђорђевић је био службеник банке, а син му је радио у грчкој Амбасади у Италији. Калиопа је била удата у Београду за Гребенаревића. Ова фамилија је била у сродству са фамилијом Ристе Колоњаса.
Породица Ђорђевић имала је још једног брата, Јована – Јању. Јања је добио надимак „Брашнар“, тако да је по њему названа цела ова породица – Брашнареви. Родом из Аристија, дошао је као деветогодишње дете у Пожаревац 1830. године. Учествовао је у Српско – турском рату 1876. године, као борац српске војске у бици на Делиграду, против Турака. У борбама истицао се храброшћу зашта је добио као одликовање, сабљу која се чувала у породици све до Првог светског рата. У Пожаревцу је, по доласку из Грчке био 17 година, па је касније прешао у Смедерево. Рођаке је имао, како у Пожаревцу, тако и у Београду. По сестриној смрти, која је умрла у Грчкој, прекинуо је сваки контакт са родбином у Грчкој. После женидбе у Србији са Српкињом прихватио је славу Светог Арханђела Михаила и пренео на потомке. Јања је најпре био пекар, затим кафеџија, брашнар, заступник фирме Игњата Бајлонија и синова више од 40 година, чији се магацин налазио на месту данашњег Тржног центра „Реч народа“. Због дугог бављења овим пословима остао им је надимак Брашнареви. Јањин син Ђорђе био је бродски капетан. Јања, као рођени Грк слабо је разумео српски језик тако да је грчки говорио током читавог живота.
Д. Динић